ТЕБИ

Да ли си ти онај
кишама јесењим оплакиван
у цветању пролећном сниван
кроз многе животе чекан...

Онај што познаје немушти језик
животиња мојих шума
и корача сигурно неистраженим
просторима мог ума;
враћа моју изгубљену сенку
са далеког,прашњавог друма
и чује болне одјеке
тишинa што јече
дубоко у моје поноре;
вртлоге моје набујале реке
умирује нежношћу руке.

Онај што препознаје
цвркут збуњених птица
успаваних на врху литица,
уклања са мог пута
тежак камен спотицања
и облак растерује кад заклања
сунце мог летњег дана;
мисао моју кад залута враћа
са стаза заблуда и обмана
и моје несмотрене грешке
тугом својом плаћа.

Да ли си ти онај
кроз многе животе чекан и дочекан?

ХОД ПО ЖИЦИ

Седим крај тебе на нестабилној столици,
уздрхтала од случајног додира.
Под јаким рефлектором твог погледа
чини ми се моја несавршеност се огледа.
С тобом су тренуци као ход по танкој жици.

Ипак, заноси ме тај плес по танком леду,
између узлета и могућег пада.
Мада стојим на високој литици,
препуштам се тој опојној вртоглавици.
С тобом су тренуци као ход по танкој жици.

ДО НЕПОСТОЈАЊА

Титри у мојим очима
ноћ топла,пуцкетава
запаљена страстима.
Твоја пожудна рука
око мог дрхтавог струка
и звезде што се множе
у нашим додирима.

Месец распукао као
презрела диња,
нити око нас плете.
Грозничава језа
прожима од главе до пете.
Дах врео, зашуштао
тамо где је срце стало
када је из груди одлутало.
Гњуриш у облаке
свилене,мокре,вреле
све до самог дна пожуде.

Јездимо кроз ноћ све даље
до оне обале жарке
где таласи милују
искричаве стене,
где још може да се сања
далеко,још даље, до непостојања.

САН И ЈАВА

Да ли сам сањала
зелена житна поља
са ветром у перима
да израњају из болних уздаха
и заборављених дубина
као пропуштена судбина
у неком кошмару затурена

Да ли сам сањала
тај глог што се гуши од полена
са љубавним зовом птица
док мирише са врха неосвојених
планина младалачких илузија
и у твом гласу
песма његових птица одзвања

Да ли сам сањала
ту лозу претежалу од модрих хтења
што око тебе се увија
са укусом сласних давних жеља
тек сада остварених.

Да ли сам сањала
ту ливаду нежних невена
а видим је у твом погледу
као сунца давно угашена
поново запаљена.

НЕ БУДИТЕ МЕ

У безнађу успавана
далеко од јаве и снова,
од ноћи и дана,
стварног, измишљеног,
од јуче, данас и сутра –
недостижног, достижног;
све што је заспало са мном
нека ме не буди
док изгубљена у теби –
тражим пут ка себи.

ПРВИ ПУТ

Пролазе дани
у нестварно стварној јави,
у сну неком чудном,а будном.

Као да живот
први пут се живи.
Поглед се први пут диви:
птици засталој у лету
да небеско плаветнило доживи,
роси случајно засталој на цвету
да први пут осети
у пољупцу буђења сласт.

Као да први пут се дају
рекама сенке топола
у светлосном титрају,
рибе у дубинама
воденом вртлогу,
ветрови први пут чешљају
врбама косе рашчупане.
Лече стазе утабане
корацима небројаним
старе и нове ране.

И још један дан
се спокојно улива
у вечерњи румени сан
док месец извирује
вечном светлошћу окупан.

У ЉУБАВИ

Не ослушкуј глас из даљине
птице измишљене, неме.
Слушај - птице певачице
у нама певају најлепше мелодије.

Не гледај у празно небо,
не упијај му плаветнило.
Душе су наше и од неба
плавље и пространије.

Не заноси се звездама далеким
варљиво је њихово светлуцање.
Звезде у нашим погледима
од свих небеских су светлије.

Пусти тај сан нејасан, стран,
што капке ти бесане прелива.
Заносним треперењем јаве
будимо зоре нам успаване.

Зашто ти лутају мисли збуњене
кроз пределе мрачне, непознате?
Кад тајне светова, знаних и незнаних
Откриће додири усана меких

Волимо све у нама!
Од тога нема даље,
ни неба плављег,
ни звезда сјајнијих,
ни птица музикалнијих,
ни мисли дубљих,
ни снова богатијих
ни светова тајнијих...

ИЗМИСЛИ МЕ

Измисли ме смерну и нему,
птицу у рибу претвори,
облаке спусти на земљу.

Угушићу све побуне,
сакрићу крила лептира
у дубине цветног мира.

Само ме измисли кротку и снену,
отерај бесне ветрове,
пробуди шеве,успавај сове.

Заборавићу звезде падалице,
напустити месечеве улице
и престати да следим свице.


Измисли ме покорну и чедну,
необузданог зрикавца
претвори у белог зеца.

Оградићу парче неба,
засејати њиве и гајити баште
уместо необуздане маште.

Измисли ме другачију и нову.
Само се усуди,
љубав ће да ти суди!

НЕ МОГУ ТИ РЕЋИ

Не могу ти рећи.

Ни кишним оком,
ни олујним уздахом,
ни сунчаним челом,
ни ињем у коси.

Године старије од векова
нису довољне.

Ни сва јесења умирања,
ни сва пролећна рађања.

Не могу ти рећи...

ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ

Можда ће нека жена
испунити празне ти зене
и раширити руке склопљене
на снове посустале.

У нека боља времена
кад се твоја душа уморна
из беспућа уздигне снена
крилима њеног топлог срца.

Просуће по теби ватре
звезда набубрелих, зрелих
и водоског суза јој врелих
из погледа пожудних.

Можда ће две самоће
здружене у немоћи и боли
створити свет чудесне лепоте
за све несрећне, несхваћене
оне које судбина не воли.

ТИ СИ МИ ДУШУ УДОМИО

Ти си ми душу удомио.
Њене влажне и мрачне улице
обасјао сунчевим зрацима,
и забаченим ћорсокацима
отворио звездане путеве.

Клонуле главе сунцокрета
у долу заборављених снова,
подигао до неба високо,
и усадио у моје песме
неуништиво корење, дубоко.

У мрачној, бесаној ми ноћи
видео си први светли поглед
заруменеле цвркутаве зоре
а мојој успаваној јави отворио
пробуђене све цветне прозоре.

УЗМИ МЕ

Узми ме до последњег бола,
испиј и последњу кап мог тела,
копај по мојој души
до најмрачнијих дубина
где се крију непознате звери
и узлети до златних висина
где певају Анђели.

ЉУБАВНА

Када волим те
волим и све цветове
које си собом заливао,
и које не бих видела
да их ниси дотакао.
Волим сва сунца
која су обасјавала
облачне ти очи,
кишу што ти је тло појила.
Без њих не би био
такав – ти мој вољени.
Када волим те
волим кораке свих
што ти кроз живот пролазише,
њихове трагове утиснуте
у твоје дане и године,
сећања на доживљаје, људе
радосна, сетна, болна,
и њихов печат на твојим грудима
волим све што у твом срцу живи,
љубави бивше, садашње и будуће.
Зар се може друкчије волети?

ПОВРАТАК

У очима му сјајним
сунце мог дана.

Руке су немирне
загрљај сна и јаве.

На грудима му леже
све моје тежње.

Како да се не вратим?!

У гласу му звони
звоно мог буђења.

У мирису његовог тела
мириси мојих цветова.

Када ме дотакне
расту у мени крила.

И птица бела узлети
до недостижних висина.

Како да се не вратим?!

БИРАМ БЕЛО

Укорењени смо.
Претешке су наше гране
за лет у будуће дане.
Заузети наши облаци,
не примају нас судбоносци.
Кад тамна зора осване,
однеће снове недосањане.

Остаће само бела птица,
златокљуна, нема певачица –
која не тражи ни гнездо
у сенци твог лица.
Пусти је да те воли, звездо
мојих тамних ноћи,
безусловно и чедно
у белим дубинама немоћи.

ИЗГУБЉЕНА

Стајала је на перону,
изгубљена,сама
и чекала себе
да се врати издалека.
Кроз сећања протиче напуштена река
испод порушених мостова.

У коси тама нарушених ноћи,
у очима неутешна туга
све дубље тоне.
У глави јој звоне
речи тешке,камене,
у правом часу неизговорене.
У гомили безличних пролазника
сене прошлости промичу
и болно је дотичу.
Ветар се њеним уздасима руга
и над њом обезбојена дуга.

Али своје срце поносно носи
и чистотом душе свету пркоси.
И у срцу младалачки немир
и снове бескрајне као свемир.
Чува их одлучно за плаве даљине
где је чека душа њене половине.

МИСЛИ НА МЕНЕ

Кад ти ноћ сетом дотакне
сећања ране незарасле
и упали старе фењере,
давно, у прошлости угасле,
мириси некад вољене жене
испуне твоје постеље
и на узглавље ти слети:
бела птица живе успомене –
мисли на мене

Кад ти јужни ветар донесе
чежњиве уздахе из даљине,
и својом песмом те занесе
слуђени славуј наше долине,
док сунчеви зраци зоре
отварају ти све прозоре –
мисли на мене.

Кад ти трепавице заблистају
нижући бисере разбијене,
и у погледу се прелију
боје градећи мост дуге,
протрчи испод њега бежећи од туге –
и мисли на мене.

Кад ти звоњава путева
избразда чежњом чело,
и кише пролију страсно, весело
ливадом пожудних цветова,
а гласови неиспеваних стихова
душу ти празну заплене –
и тада мисли на мене.

ПОЗНАТА ПРИЧА

Гледам те бело.
Бело пролеће, бело одело,
бело твоје уздржано тело.
Бела птица,уздрхтала, нема,
у нама мирис белог багрема.

Гледам те црвено.
Црвено пролеће, тело у пламену,
црвена птица пева страсно
на твом пожудном рамену.
Скинули смо бела одела,
крвави од захтева тела.

Гледам те жуто.
Жуто пролеће, истрошена тело,
жута птица пева тужно опело.
Обукли смо одела жута
и кренули на два супротна пута.