РАЗБАЦАНЕ ПЕРЛЕ

1
Облаци су сву ноћ решавали
текуће проблеме:
ноћас је свет тако тужан –
закључили су без дилеме,
али ми не можемо изменити
устаљене шеме,
зато плачимо, плачимо –
исплачимо тешко бреме.

2
Ми смо две дружељубиве самоће
пронађене у самотној гомили,
будни и истински живи
били смо само ми
док смо се опчињено гледали.

3
Не постоји време,
само наша пролазност
именује дане,
између две пролазности стоји мост
на коме прошлост лечи ране.

4
Тражим те промашеним путевима
превазиђеним стиховима,
док ме белина све више обавија,
а прошлост јуриша на мене
као разјарена гомила.

5
Пронађи ме и
не враћај ме тамо
где ме сви виде
а мало ко осећа –
у кругу у коме онај
ко не трчи укорак с другима
увек се себи враћа,
и особеност скупо се плаћа,
ја се не сналазим.

ЗРЕЛОСТ

Сада на оном мосту стоји
где олује прошлости не пролазе,
своје ране више не броји
и мирно гледа реке док одлазе.

Од судбине се више не брани
своју будућност по њој кроји,
своје идеале још у себи храни
док на ветрометини света стоји.

Живот јој често снове отима,
али она нове изнова гради,
одолева лошим ветровима
и дивним се заносима слади.

Неухватљиве птице више не јури,
на земљу је спустила облаке,
успорила је ход,нигде не жури,
лагано упија топле зраке.

Своје гнездо је одавно свила,
скривено од непожељних људи,
а сваког новог,младог априла
у њој се изнова пролеће буди.

СТРАХ

Не предај се, не одустај –
јер куд одлазе из срца прогнани?

Плаше ме ти ледени простори,
жалоснији од смрти,
та празнина што све ништи.

Само ме загрли и задржи,
пусти да траје док постоји.

ОСУЂЕНИ НА СЛУТЊУ

Ми смо осуђени на слутњу,
на мрак најсјаније звезде,

на ћутање најкрупнијих речи,
док сумња држи узде
и љубав пред сујетом клечи.

Осуђени да сањамо јаву
и живимо у недосањаном сну,
да би се отргли мутној поплави
ми безглаво тонемо ка дну.

Ми само слутимо кроз време
и даљине душу наше половине
и никада нећемо спознати
сврху наше судбине.

Од слутњи преморени,
сумњом заражени,
неостварени љубавници
недоказане љубави,
од истог проклетства скројени.

ДОЋИ ЋЕ ДАН

Доћи ће дан, сунчан и насмејан,
а до тада сањајмо украдени сан.

Шта са онима који не дубе на глави,
којима су руке сувише кратке
и не препуштају се поплави?

Доћи ће дан, светао и бајан,
а до тада глумимо живот спокојан.

Шта са онима чије песнице нису јаке,
ноге нису спремне за блато
и образ нису продали за злато?

Доћи ће дан, ведар и узвишен,
а до тада плаћајмо рачун угашен.

Шта са онима чисте душе,
којима су наду украли у бољи дан
и укаљали најлепши сан?

Доћи ће дан, жељен и сањан,
а до тада гајимо измишљени рај.

ТВОЈЕ БУБЕ

Те твоје бубе
могу да ме излуде,

а волим их и када ме љубе
и када ми суде.

Слутим шта их је опекло,
шта избезумило, шта порекло
тог страха што их прогања
слепилом јурњаве без даха.

Јутро их је опило,
изненадило усред мрака
збуњене силином једног зрака,
распрштале се по мислима,
као плод нара изникао
из запаљених недара.

Твоје бубе и бубице
стално мењају лице,
али њихова срца
куцају песму исту,
невину, дечију, чисту.

Видим их као на длану,
испредају нити до мог срца,
понекад плану,
онда угасну,
час до неба израсту,
па спласну.

Превртљиве, стабилне,
миле, окрутне,
грубе, нежне,
мирне, бесне,
тужне, веселе,
озбиљне, смешне,
паметне, блесаве,
чедне, грешне,
пијане. трезне...

Твоје бубе и бубице,
моје сузе туге
и сузе радоснице.

КАД ПРАЗНИНА ПЕВА

На канапу лутак
Окачени игра
Покреће га граја –
У бесмислу лајања

Белутак га прати
Окреће га чигра
Док се у празно
Не суноврати

А птица зева
И тупо гледа
Хтела би да пева
Али јој се не да.

КРИЛА

Твоја су крила у мени израсла
до сјајних, златних висина
дала ми чудесну моћ
да се родим изнова
у свету о коме сам сањала.

Ти, Сунце мојих цвркутавих зора
мојих пробуђених снова, Звездо –
рађаш у мени бића Небеска.

МЕСЕЧЕВА ТАЈНА

На тамној страни месеца
крије се најдубља песма срца.

У тишини оно што се слути –
што нас усрећује, боли и љути.

То не сме речима да се дира
то само ветар сме да свира.

Уздахом се даје и прима
у тамним, самотним ноћима.

Тад одговори долазе сами –
засветле изненада у тами.

А мислимо да нам не значе
док све неутешно не заплаче.

ГЛАСОВИ СУДБИНЕ

Кад падам са висина
на оштре, хладне стене –
не мисли на мене

Кад немоћ ми наду пара
безизлаз путеве затвара
и бесна олуја се покрене

На ливаде цветне
падну сузе ледене –
не мисли на мене

Груди ми болне распоре
бездушне, гладне звери
кидајући латице невине

И главу ми тешку помуте
очајни гласови судбине –
ни тад не мисли на мене.

Веруј да увек берем
наше звезде расцвале
да летим и док падам

Да зидам и кад рушим
у болу који болујем
нас двоје певушим

Уздахни срцем дубоко
пољуби видике румене –
и тек тад мисли на мене

СРЕЋА

Буђењу се зора радује
у ветру несанице истине брује
између првог и последњег петла
стихом је у погледу палила
давно погашена му светла.

Срећа недостижна за људе
у пољупцима се смеши
недосањани снови се буде
у додиру два сродна бића
његова зрелост стаса у младића

А на његовом крилу
вољена жена постаје девојчица невина
блиставим погледом опијена
кад на топло му раме
главу спусти занесена.

Пропуштено – отето – изгубљено
од судбине – људи – живота
у недра јој с неба пада
и спознаје у том чудесном трену
да с њим биће вечито млада.

СУМЊА

Када сумња загризе
где највише боли,
а срце још увек може да воли,
заплаче месец црвеним сузама
за тек распупелим звезданим ружама.

Када забоде отровну жаоку,
нашој птици крила сломи
и тек изниклом цвету сунце заклони,
нека ме не гледа и не прати
тим погледом са труњем у оку.

Са друге стране дуге
утопићу своје туге,
у реци безусловне љубави;
сакрићу тамо своје лице,
уморно од непостојеће кривице.

ИЗАЂИ

Изађи из мојих песама,
предуго сам те од речи вајала,
док си савршено нестваран, призиван,
лутао по ходницима између стихова,
белина те је дубље од речи спознала.

Отисни се са згужваног папира
крилима мојих чежњивих уздаха
у звездану ноћ жудњом узаврелу
и испуни својим слатким соковима
моја од чекања пресахла врела.

Жељна сам твог речитог погледа,
усана распуклих од пољубаца
и живог, топлог, уздрхталог тела.

ЧЕКАЈ МЕ

Чекај ме пред крај пута,
иза свих заблуда,
иза сећања,
када живот престане да лута
и о срећи да сања.

Када и последњи вулкан
почне да се гаси
и крвоток свој ток успори;
тада ме поново створи,
као дрво.

У пролеће да те мирисима мами,
у лето од врелине брани,
у јесен плодовима дарује,
и беле зиме да ти греје.

УСПАВАНКА

Успаванка твоја нечујна
таласа жита зелена;
не плаши ме више несаница,
у сан ме води спокојан
твоја птица сањалица.

Кроз месечеве ливаде
расцветаних нежних звездица;
жубори тихо смирена речица
иза спуштених очних латица.