ЗАНОС

Бацам ти у очи звездану прашину
Обневидео од заноса мог лудог таласа
Оглувео од урлика мог путеног стаса
Док испијамо продорну тишину
Жудњом задојеног крика

Купамо узаврелом крвљу летњу тмину
У заносу губе се обриси твог и мог лика
Остаје само стопљена њихова паслика
И помешани мириси клонулих тела
У лепљивом мирису липа

А месечина све јаче сипа, сипа...

ВРЕЛИНА

Сунце ми по телу удара –
моја кожа те жудно упија
рука ми твоја на грудима клија.

Облак у небо страсно урања –
продире дубоко глад ти врела
у неситост узбурканог ми ждрела.

Трепери ваздух светлуцави
кроз листове нежне, снене –
голицају мој поглед твоје зене.
 

Сунчев се цвет бујно расцветава –

твоја се узаврела жеља уплела
са жудњом моје душе и тела.