ВЕЧЕРЊИ СОНЕТ

Испод крошње што плодове слути
Срећно заведен мирисом зове 
Збуњен тајанственом хуком сове
Уморни немир спокојно ћути.

Из мрака свитац лењо светлуца
Крај реке мирно сањари ива
Срећна што лети и што је жива
Вечерњу тишину птица кљуца.

У такво вече спознаш самотан
Живот је од туге много већи
Прост је очај човека срамотан

У трави ниче песма о срећи
Запеваће је и тврди камен
У оку цвећа буди се пламен.

ПУТНИК

Са труњем у очима
Тешке кораке нижем
Род сам са децом и псима
Док звездано бреме дижем.

Стигох до краја света
А срце још не нађох
Да у њему удомим себе
У најдубље душе зађох
Али не нађох спокоја и мира
Већ страх што самотан зебе
У муљу мутнога вира.

И сиђох до самог дна
Јалову спазих чежњу
Слабашну веру и наду
Искрицу наивног сна.

Голи животи нам краду
Најузвишеније жеље и хтења
За нама остају трагови
Улудих бесмислених мрења.

Одустаћу од људи и од себе
Да одмор души пружим
С птицама, бубама, зверима
Од сад се само дружим.

СТРАНАЦ

1
Рођен сам и овде боравим
Као чудо природе и шала судбине
Од мене траже да заборавим
Исконске лепоте и врлине
Да се поклоним сенкама из тмине
У замену за удобну, безбрижну
Шупљоглавост, корисну пожељну.

2
Угасле звезде звездокрадица
И песме безвучне глувих птица
Сахранићу где су пала сунца
Где су посустала срца.

Са обманом што бледи
И лажним сјајем камена
Са сујетом што следи
Идоле без дрхтаја и пламена.

3
Са срцем нисам у завади
Ни с песмом што добро опева
Волим све што дрхти, стење и снева
Што сеје, греје и гради.

Са душом не тргујем
Блиски су ми свачији јади
Шљам са муком испљујем
Пелин сузом засладим.

Дража ми је коприва
Од сладуњавог крина
И дивља бодљикава купина
Од мирисног рузмарина.