ТРЕШЊА

Као блистава млада,
њише се на ветровом крилу
и заносно смеши априлу,
пуна слатких жеља и остварених нада.

Ветар јој милује зреле бокове,
око мирисних цветова роје се пчеле
и пожудно сишу слатке сокове
из њене чашице вреле.

Ово је време буђења,
април је врхунац њеног живљења,
изазовно сија њена белина,
не може је прекрити ни ноћна тмина.

Раскошна бела невеста мила,
набрекла од пролећних сила,
љубављу испуњена, жељна давања,
стрпљиво подноси терет рађања.

ОД ПОЧЕТКА ДО КРАЈА СВЕТА

Човек има жену.
С њом дане мрви у безвремену
сакупља снопље сунчаних зрака
кад их из сна прене зора
и месечеву светлост са прозора
усред најдубљег мрака;
у очи јој се загледа
кад хода с њом крај понора
и њиховом сјају сасвим се преда.

Човек има жену
да се ругају бесмисленом свету
што тражи благо у Тамном вилајету
док се радују птици у лету
тек исклијалом пролећном цвету
и слушају у свануће прве певце
у подне занесену гугутку
у предвечерје слуђене зрикавце
шћућурени у свом свитом кутку.

Човек има жену
да га спозна боље него себе
да га са немиром мири
покрије собом када зебе
видик му до бескраја шири;
да га враћа са сумњивог пута
кад у слепоћи залута
и буде му нада
кад га безнађе савлада.

Човек има жену
за склониште од ветра и кише
после дугих лутања уточиште
да му мирише на хлеб и колаче
теши га док безгласно плаче
да с њом дели зими топлине
и хлад сред летње врелине.

Човек има жену
за ослонац у смутном времену
за патњу и срећу његову и њену
за живот суров, бедан, а вредан
да се започне нови дан
кад јава смењује сан.

Човек има жену и жена човека
за песму најузвишенију
и ону обичну,свакодневну
од почетка до краја света.