КО

И камен би речима подигао,
а нос би разбио када би на леђа пао.
У песмама Јужни ветар сеје,
у животу му Северац ниче.
Да са дрвета падне,
гране би однео у приче.
Испод неба му је шупље,
изнад неба је његово уточиште.
Да нема гравитације
у небо би полетео,
све звезде покрао
и у стихове оковао.

КО САМ

(газел)

Ја сам само сањалица
у животу са два лица.

Уловљена, од света бегуница,
оболела од туђих кривица.

Отргнута од свих узица,
слободна, сломљеног крила птица.

Данас ледена жеравица,
сутра врела леденица.

Страна ми је бучна улица,
у скривеном жбуну је моја кућица.

КАД ЉУБАВ КУЦА

Чувај откуцаје мог срца!
И кад ти се тупим учине
Као откуцаји сата што куца
У тишини собе празне.

И кад у њима љубав грца
Чувај откуцаје мог срца!
У њима твоја душа лепрша
Као лептир у насмејане дане.

И песму шеве слуша
У јутра кад сунце плане
Запали небо изнад равнице
И вину се све птице
Што дуго чекаше да сване
Дан плав, спокојан.

Чувај откуцаје мог срца:
Кад оглуви глава
Кад сумња их стишава
Кад се чежња уморна
У крилу безнађа успава.

Нека их твоје срце слуша
Кад страх почне да куша
Верност њихових ударца.

И ја ћу чувати откуцаје твог срца.
У њима моја душа уздише
Горко и слатко као бадем мирише.

Тамо се слила роса мог првог јутра
И кануће задња кап крви
Мог последњег сутра.

НЕМИР

Још једна ноћ га чека.
И он је ту као утвара,
пропуштена судбина далека.
Стоји пред вратима чедног греха
између плача и смеха.

Замрси све конце у глави,
забибери крв у жилама,
отвара сећању златне крлетке,
ослобађа уснуле гугутке
да опевају недосањани сан.

Његов је пут добро знан:
води у један фебруарски дан
пахуљама паперјастим посипан.

Крај шумећих топола
наше набујале реке
две успомене се још грле
као сене далеке.

ПАДАЈУ ПАХУЉЕ БЕЛЕ

Падају пахуље беле,невеселе
на исцрпљене воћњаке,
јабуке неубране,презреле,
на гране тужно повијене.

Падају пахуље беле,невеселе
на сенице уморних крила;
а грлица сетна,промрзла
своју је главу под перјем скрила.

Падају пахуље беле,невеселе
на баште усамљене, напуштене.
И жале сјајне мајске дане руже увеле
док око њих сурови ветрови круже.

Падају пахуље беле,невеселе
на шуме успаване,пожутеле,
док у скривеним жилама дрвећа
теку сокови будућег пролећа.

Падају пахуље беле,невеселе.
У соби пламен упорно тиња,
док се на смрзнуте прозоре
спушта букет сребрног иња.

Падају пахуље беле,веселе
на улицу завејану,насмејану,
дечјом грајом ошамућену,
корацима бројним утабану.

ДАЛЕКОМ САПAТНИКУ

У окамењеном срцу
сахраних песму неиспевану.
Док снег злокобно веје
као да тугу по свету сеје,
питам се из које смо поникли приче
и куда поглед да усмеримо,
далеки мој сапaтниче?


Под којом звездом смо рођени,
оном која тугу или радост носи?
Чијим грехом кроз живот вођени,
предодређени да волимо
у свету без љубави
док нам судбина пркоси?

Где је то место
где ћемо сачувати чисто лице
без патњи,бола и несанице?
Како да гајимо тај цвет невини
у лажи,блату и тмини?

Када је јалов сваки покушај доброте,
када се укаља сјај лепоте
у свету који убија птице у лету
и не чује њихов узвишени глас.

Одуваће ветар немилице
последњу вредну реч у тишину камена,
без трага и знамена.
А песник ће се препустити песми
најбројнијег племена
или повући у хладну осаму стена.

ЧУВАР МОГ БЛАГА

Изгубила сам речи
на путу од мог до твог срца
- звонки звук прапорца.
Скупљао си њихове беле трагове
за будуће речите нам дане.

Изгубила сам смех
у пукотини времена,
између два сусрета.
Чувао си његов одјек
за насмејана наша лета.

Изгубила сам врели дах
у самотним хладним ноћима.
Чувао си остављен дашак
на својим уснама
за пољубаца смешак
у мамурним нам јутрима.

Изгубила сам корак
у раскораку два света
Нашао си његов отисак
у мирису неисклијалог цвета
што чека буђење пролећа.

НАЂИ МЕ

У самотним ноћима кад излете туге

иза сваког сабласног ћошка
и тама те дотакне прстима од леда
док с неба те само далека звезда гледа
нађи ме:
у пуцкетању ватре налик нашем смеху,
у одсјају њеном са бојама дуге,
лавежу нервозног верног псета,
у мирису тек испечених колача.

Не допусти да те савлада сета,
да те потреса грч обузданог плача.
Буди поносан на нас!
Два неуморна борца против времена,
одсутности, заблуда, сумње сваке,
а самоћи и чекању вешта;
два вечна пламена
што их не гаси ни даљина.

Док све се границе руше
љубав носи наша имена
и све је златна месечина
што додирну наше спојене душе.

У ЗИМСКИ ДАН

Кад се изгубиш у сметовима света
и залута твој поглед у завејаној гомили,

кад се запиташ шта је смисао живота
и помислиш да те саплиће судбина уклета,
осврни се – угледаћеш неки осмех мили
што у вејевици чудесно цвета.

Ухвати у лету неку мисао
што твом очају утеху нуди,
загрли случајни поглед у пролазу,
можда баш тај нову зору буди.

Осмехни се тако да небо зарумени
и отвори у даљини малу стазу
непознату, неслућену ни у сну,
али довољну да видик се прошири,
да у теби ускликне у том трену
сва радост живљења и моћ осећања.

Скини са руку леденице,
навуци топле рукавице
од нежних додира сплетене;
помилуј сећања на лица драга,
на очи неке насмејане,
на шапутања дрхтава, блага
у зимска пуцкетава праскозорја

Нек у теби запевају заборављене
најлепше љубавне мелодије,
што их душа у дну дуго крије.
Ако бар једно срце будеш гануо,
поклони се и захвали овом дану
што није улудо освануо
и опрости свету што савршен није.