На игре невине плаве позиваш сећања
Несташне чупаве врбаке нашег детињства
Вирове узбуркане нашег одрастања.
Немирна сенко мог детињства
За тобом неуморно трчкара
Усамљена тужна девојчица
Изгубљеног дечјег краљевства
И маше ти крилима она штиглица
Што смо је спасили од зиме.
Сада те вадим из безнадежне тмине
Немирна сенко мог детињства
Да болно оживим негдашње топлине
На обали реке низ коју весело плове
Наши шарени, папирнати бродићи
Уз звуке милогласне свирале од зове
А у дубинама рибе стрпљиво чекају
Удице замршене међу грањем иве
И стопе босе, дечије у блату утиснуте
Безбрижне кораке радосно живе.
Негде у облацима можда још светлуцају
Свици у летњој ноћи што си их ловио
Да би тршаву косу девојчице украсио
Док је вешто она крила твоје несташлуке
И чувала тајне постојано као стена.
Немирна сенко мог детињства
Да ли је могла да те спаси љубав њена?
Нема коментара:
Постави коментар
Коментаришите слободно, али културно!