ПОРАЖЕНО ЗЛО

Поражено зло понизно клечи
пред снагом бесмртних речи.

С врха света доброта кличе,
иза ње лепота поносно ниче.

Над реком врлина лете беле птице,
у њој пали свет умива каљаво лице.

Безумне охоле стене
постиде белина глоговог цвета.

Крикну сав бол света,
узнесе се душа уклета.

Диже се полегло жито
очишћено од корова.

Заћута злослутна сова
на грани црног бора.

Пробуђени петли објавише
да долази нова светла зора.

А у сенци разграналог ловора
расцвета се скроман плави цвет.

И замириса срећом сав свет.

ЈЕДИНИ

Никад друге очи
неће угледати месечев траг
 недостижних светова.

Ни корак стран моћи да крочи
у скривени простор невиних цветова.

Никад неће усне неке
окусити сласт меда
што капље из дубина недогледа.

Ни руке друге отопити санте леда
са врха болног брега.

Тек руке једне, једине
олистале на грани истине.

Само усне једне окусише мед,

иако је пелин на њима

оставио траг горак.

Један је само ушао корак

у вртове рајске чедне,

иза ограде трновите.

Само су очи једне виделе бездан
света тамног незнаног,
дајући му сјај звездан.

ДАН

Нови је дан –
За наде голе,
За птице покисле,
За оне који се воле
И оне које обори самртни сан.

Нови је дан –
За усамљене, уморне
Од живота савијене,
За бледе сене,
Испијене, дотучене,
За њихове ране незалечене;
За веселе, безбрижне
За грешне и за чедне.

Нови је дан –
Неком ведар, сунчан
Другима магловит, кишан
Свануо узбуркан, стишан
Као почетак или свршетак.

А дан – равнодушан
Са прозора гледа
И не мари
Да ли је свануо или омануо.

НЕ ВЕРУЈ ПОГЛЕДУ

Не веруј мом погледу –
испод капака згужвана
тајна се сакрила
и успешно одолева
твојим продорним очима.

Не веруј мом погледу –
он није огледало срца,
равнодушан, празан, туп
и када душа грца.

Нећеш га открити,
он је прескуп,
никако се не даје,
ни када срце пуца.

У моје усне погледај,
ту се моје срце одаје:
скривен смешак у углу,
дрхтај бола, очаја и среће
на уснама се покреће,
необуздано, несвесно.

И стиснути гнев и љутња
у загризу болном,
када ни ћутња није довољна
да те рани осветом.

ЧЕДНОСТ

Као да смо у вртлогу смеха
чедност вајали од греха,
док смо у погледима
од месеца ковали звезде.

И слали их у бескрај
да слободно језде
и утехом се смеше
на безазлене што невино греше.

Док су се отварали цветови
вртова израслих у нама
пре нашег постојања
и будили незнани светови.

С ТОБОМ

Спокој тихо пада
на латице белих рада,
у души тамјан мирише,
тело стидно чедношћу дише.

Умирене страсти клонуше
на постељу нежности,
поражене сумње потонуше
у дубине оданости.

Једино ти умеш да измириш
неспокој посвађаних дана,
док ноктима крвавог срца
зариваш до дна незараслих рана.

Бришеш додиром душе
страхове обезглављене,
туге испод коре ледене
и зидови отуђености се руше.

Голи јад преплашених птица
сагори у сјају твојих зеница,
са срца падне тежак камен кајања
и започне бајка старија од постојања.