***

Да смо се срели на пољима зеленог жита
Још снажни, бујни, незрели
У мени младог месеца

Да ли би судбина била распевана птица
Да ли би живот био плодна равница
Да ли би небо увек било плаво и жуто
Без облака, муња, громова
И дани протицали као мирна река
Без вртлога, таласа, ломова

Сваки би дан био недеља
Празнична, блистава, чиста
Свако би јутро било светковина
У славу сунца и рађања
Испијали га као капи најбољег вина
На трпези животног изобиља

Да смо се срели у пролеће
Кад се буди душа биља

ТИ

Ти, који на плећима носиш
мог живота најтеже бреме
и упорно љубављу пркосиш
времену, даљинама, злу у људима
на својим грудима сејеш плодно семе
мог новог препорођеног живота.

Ти, који будиш распеване птице
у мом гласу, бедрима, стиховима
бојиш дугиним бојама моје лице
и путујеш кроз јаву мојим сновима
дубиш корито набујале реке
крчиш подивљалу стазу до врхова
планина младалачких хтења
где на живот дуго чекају снови.

На твом рамену смирени ветрови
певају тишину расцветаних стена
у твом се загрљају порађају
виле из неиспричаних бајки
твоје су очи узрок месечевих мена.
.
..........................................................
...........................................................
Само с тобом могу бити жена
нежна, страсна, топла, распевана.

ПЕСМА ЗРИКАВАЦА

Удахни животу бесмртне жеље
док у пољупцу трепери страсно
док загрљај порађа свемоћне снове
изговори молитву за љубав безгласно
да и после умирања остане сећање
на твоје топле влажне дланове.

Док се гнездим у крилу твоје нежности
зрикавац нам над главама зриче
праисконску песму љубави
а из модрих гроздова сласт ниче
само желим да слушам тишину
што капље са месечевих облака
и удишем мирис заспалих трава
са твојих раширених груди
док нас од света скрива прозор мрака.

Нек свет лудости решава
нек се боре за безнађе људи
у мени се бура стишава
нека ме нико из љубави не буди
мени се још увек истински живи
и слуша тишина распеваних трава
високо изнад усијаних глава
и испија слатко младо вино
са гроздова чедних жеља
док цврчак цврчи, цврчи...
песму спокоја, лепоте и весеља.

КЛЕЧАВЦИ

Ја презирем позориште
Лутака што ситно трепћу
Очима без боје и грлом што грца
Погнуте главе, дрвеног срца.

И плешу по златној средини
Изгубљене у туђој тмини
На сцени увек иза кулиса
Вештачки насмешеног лица.

У страху од осуде и кривица
Између две ватре заштићене
Подмећу ногу свему што пева
Обарају високи лет жар-птица.

Туђом се душом хране
Главе им полупразне, крв млака
Туђом се смелошћу бране
Туђим се падом дижу из буџака.

ОТПОР

1.
Не дам да ме мрви
точак кварног света.

Не дам овај живот
малени, а вредан:

Једног чистог смешка
невиног пупољка

Једног зрака ока
из безнађа мрака

Једног малог скока
до нежног облака.

2.
Док  свет темеље руши
срца оковаше зли дуси
разменише нежност
доброту и част
за похлепу, сујету
и голу страст.

Запева нема птица
патетичну песму
o љубави и боли
за оног који воли
невино, исконски чисто
кaо витезови из давнине
док се цинични свет руга
из најдубље тмине.

ЖИВОТ

Небо се жути
Злокобне облаке
Безбрижно поље не слути.

Сунцокрети подигли главе
Свемоћно сунце славе
Шепури се пшеница
Бујног зрелог лица.

Из неба ведра
Гром покоси зраке
Град паде на поља једра.

Проби се слабашни зрак
Кроз облака густи мрак
Диже се пало поље
С вером у боље.

СУСРЕТ

Поглед
светлост из тмине
блискост даљине.

Топи се лед
буди наш свет
расцвета се сунчев цвет.

Из ништавила роди се живот
мудра, чиста, ведра лица
залепрша крилима птица.

Отпоче лет
у плава јутра
без страха од сутра.

НА РАСКРШЋУ

Не свиће
Дно је све плиће
Дозива даљина
Прозрачна, ведра
Притисла тмина
Пуни недра.

Мами дивљина
Питома, невина
Одлазак - боли
Останак - боли.

На раскршћу два света
Окована стојим
Између коприве и цвета
И срце двојим.

ТРЕБА МИ ПЕСМА

Куда побећи од ове ноћи
од несавршеног грешног себе
од живота што ти непрестано суди
душу крвавим ноктима гребе
од невидљивих замки судбине
од бола што стално из заседе вреба?

Постати несвесна проста амеба
камен хладан, равнодушан
безгласан, заувек утишан?

Куда побећи од овог дана:
у миловања ветрових грана
у птичји свет цвркутом занесен
у треперави одсјај зрака
у белину чистог облака
у исконска шапутања шума?

Постави путоказ крај мог друма
за пут што води у срећнији почетак
у бољи свет у сновима спознат
у скрити кутак душе још непознат
у блистави поглед љубављу изречен
у стих из душе још неизречен.

Да ли тај пут води до тебе?
Измисли га за мене, за нас
почни од мог зачетка
буди ми заштитник, сапутник
водиља од прапочетка.

ЗАНОС

Бацам ти у очи звездану прашину
Обневидео од заноса мог лудог таласа
Оглувео од урлика мог путеног стаса
Док испијамо продорну тишину
Жудњом задојеног крика

Купамо узаврелом крвљу летњу тмину
У заносу губе се обриси твог и мог лика
Остаје само стопљена њихова паслика
И помешани мириси клонулих тела
У лепљивом мирису липа

А месечина све јаче сипа, сипа...

ВРЕЛИНА

Сунце ми по телу удара –
моја кожа те жудно упија
рука ми твоја на грудима клија.

Облак у небо страсно урања –
продире дубоко глад ти врела
у неситост узбурканог ми ждрела.

Трепери ваздух светлуцави
кроз листове нежне, снене –
голицају мој поглед твоје зене.
 

Сунчев се цвет бујно расцветава –

твоја се узаврела жеља уплела
са жудњом моје душе и тела.

ВРАТИ МИ ИЗГУБЉЕНО ВРЕМЕ

Врати ми сате белих љубичица
увелих у похоти хладних лица
и девојачке снове чедне
покопане испод коре ледне.

Врати ми прошле дане
на заблуде тешке проћердане
насушно ми требају сада
да бих ти залечила све ране.

Врати ми младе године
бојим се живот ће да мине
пре него ти снове пробудим
и удахнем им потребне топлине.

Недостаје ми сваки трен
који сам угушила страхом
који сам безумно превидела
од лажног поноса обневидела.

Недостаје ми јутро свако
које сам псовала сањива
бесмислом лудим тровала
огорчена, срца рањива.

Сад бих се с тобом у њима будила
захвална дану што се рађа у сунцу
благосиљала нежности и доброте
у твом племенитом, напаћеном срцу.

НЕ ТУГУЈ

Не буди ноћас тужан
Док месец земљом простире сребрне косе
А латице чежњиво дрхте у одсјају росе
Не примај оглувке радости
Љутиће се живот због нејасне жалости.

Уз нас су добри вилењаци
И сви несхваћени чудаци
И љубављу опијени пијанци
Од света прогнани чедни грешници
Од судбине неправедно осуђени паћеници.
Зар их је мало што уз нас ноћас бдију
У мучној тешкој несаници?

Не буди ноћас тужан
Звезде прште од звонког смеха
Небо одзвања од заљубљених уздаха
На старој јабуци чворак се гнезди
Облак љубављу слуђен занесено језди.

О, не буди ноћас тужан!

ПРКОС

Нећу поћи за овим облаком
Што кишу земљи у недра сипа
Али са првим сунчевим зраком
Што се просипа из крошње липа
Послаћу ти невино плаво око различка
Што светкује лето са страсним маком
Скривено у зеленом гнезду жита.

Нећу се осврнути за змијским језиком
Што пакосно вреба испод грма цветног
Сажаљиво ћу му само намигнути
Оком пуним доброте и нежности
Јер још у мени снева птица чедности
Што у тишини твоје име опева.

МЕСЕЧЕВА ТУГА

Месец је ноћас туговао
док су цветале  гране
и рађала се бића нова
испод небеског крова.

Месец је желео да сване
и да бестрага нестане
док су звезде лудовале
у глувоћи ноћи бесане.

Месец је тихо боловао
у дубини таме поноћне
док су лепоте пролећне
светковале птице ноћне.

Месец је блед и жут
напустио небески пут
и никог није гануло
кад јутро је свануло.

СОНЕТ О НАМА

Кад пољубим ти ране незарасле
нек из њих замиришу пупољци
са гране нежности тек израсле
пљуштаће топли утешни пољупци.

Кад загрлим снове ти покошене
нек се млади месец пробуди
на твоје капке тугом орошене
нек најсјајнија звезда заруди.

Да те никад више зебње не буде
да те не походе из мрака сене
да ти прошлости грешке не суде.

Предај ми све што те плаши и љути
стисни своје боли присно уз мене
за нас су до птица отворени пути.

ВРЕМЕ ЗА НАС

Време, пожури!
Сказаљке нек убрзају ход,
нека се земља вртоглаво окрене,
нека се месечев светли корак
убрзано покрене.

Када даљине пружају поглед горак,
када туга на окна падне
чим јутро прогледа,
када сен бледа дотакне
осмех прстима од леда.

Пожури време тада:
када ме беснило света
уједе изненада,
а далеко је поглед
моје снаге и нада.

Не жури време,
успори свој неуморни ток:
када погледи жудно пију топлину,
док нам са усана капље радост
и заносно затрепери у грудима младост.

Не жури када се додирну руке,
у трену блискости нестану
бол, патње и муке.
Заустави свој ход тада,
нека постане заувек
једно највредније сада.

ТРЕШЊА

Као блистава млада,
њише се на ветровом крилу
и заносно смеши априлу,
пуна слатких жеља и остварених нада.

Ветар јој милује зреле бокове,
око мирисних цветова роје се пчеле
и пожудно сишу слатке сокове
из њене чашице вреле.

Ово је време буђења,
април је врхунац њеног живљења,
изазовно сија њена белина,
не може је прекрити ни ноћна тмина.

Раскошна бела невеста мила,
набрекла од пролећних сила,
љубављу испуњена, жељна давања,
стрпљиво подноси терет рађања.

ОД ПОЧЕТКА ДО КРАЈА СВЕТА

Човек има жену.
С њом дане мрви у безвремену
сакупља снопље сунчаних зрака
кад их из сна прене зора
и месечеву светлост са прозора
усред најдубљег мрака;
у очи јој се загледа
кад хода с њом крај понора
и њиховом сјају сасвим се преда.

Човек има жену
да се ругају бесмисленом свету
што тражи благо у Тамном вилајету
док се радују птици у лету
тек исклијалом пролећном цвету
и слушају у свануће прве певце
у подне занесену гугутку
у предвечерје слуђене зрикавце
шћућурени у свом свитом кутку.

Човек има жену
да га спозна боље него себе
да га са немиром мири
покрије собом када зебе
видик му до бескраја шири;
да га враћа са сумњивог пута
кад у слепоћи залута
и буде му нада
кад га безнађе савлада.

Човек има жену
за склониште од ветра и кише
после дугих лутања уточиште
да му мирише на хлеб и колаче
теши га док безгласно плаче
да с њом дели зими топлине
и хлад сред летње врелине.

Човек има жену
за ослонац у смутном времену
за патњу и срећу његову и њену
за живот суров, бедан, а вредан
да се започне нови дан
кад јава смењује сан.

Човек има жену и жена човека
за песму најузвишенију
и ону обичну,свакодневну
од почетка до краја света.

ЗА ТВОЈЕ ОЧИ

За твоје очи

прогледаће слепе заблуде
запеваће птице златокљуне
кад у погледу наде пробуде.

Због очију твојих
свезаћу бесне псе судбине
што нам жеље комадају
и наредити звездама да падају.

Извући ћу из тамне дубине
скривене женске топлине
испод заборављене паучине.

Укротићу коње дивље
што лудују пределима
природе моје – за очи твоје.

За младалачки им сјај
звездани њихов бескрај
смех што ори се зеницом
под тамном трепавицом.

За твоје очи
искочиће зора из ноћи
обасјати светлошћу снове
да живот у крв нам крочи.

ПЕСМА

Држи ме на длану
и кад те сумња стеже
а моји кораци беже

у ноћ дивљу необуздану
кад музика се разлеже
кроз немирну помахниталу васиону.

Нађи ме у себи
у своје дубине ме вежи таласом
што са мојим се сроди
у бекству ка слободи.

На длан ме стави
као птицу што стреми небу
својом ме нежношћу зароби
мој сан да живи у твојој јави.

Препусти ме без страха поплави
и не брини –
моје срце увек теби доплови.

Не стежи ме у шаци
сломићеш крила веселој птици
само ме на длану држи
увек се теби враћају моји кораци.

КО

И камен би речима подигао,
а нос би разбио када би на леђа пао.
У песмама Јужни ветар сеје,
у животу му Северац ниче.
Да са дрвета падне,
гране би однео у приче.
Испод неба му је шупље,
изнад неба је његово уточиште.
Да нема гравитације
у небо би полетео,
све звезде покрао
и у стихове оковао.

КО САМ

(газел)

Ја сам само сањалица
у животу са два лица.

Уловљена, од света бегуница,
оболела од туђих кривица.

Отргнута од свих узица,
слободна, сломљеног крила птица.

Данас ледена жеравица,
сутра врела леденица.

Страна ми је бучна улица,
у скривеном жбуну је моја кућица.

КАД ЉУБАВ КУЦА

Чувај откуцаје мог срца!
И кад ти се тупим учине
Као откуцаји сата што куца
У тишини собе празне.

И кад у њима љубав грца
Чувај откуцаје мог срца!
У њима твоја душа лепрша
Као лептир у насмејане дане.

И песму шеве слуша
У јутра кад сунце плане
Запали небо изнад равнице
И вину се све птице
Што дуго чекаше да сване
Дан плав, спокојан.

Чувај откуцаје мог срца:
Кад оглуви глава
Кад сумња их стишава
Кад се чежња уморна
У крилу безнађа успава.

Нека их твоје срце слуша
Кад страх почне да куша
Верност њихових ударца.

И ја ћу чувати откуцаје твог срца.
У њима моја душа уздише
Горко и слатко као бадем мирише.

Тамо се слила роса мог првог јутра
И кануће задња кап крви
Мог последњег сутра.

НЕМИР

Још једна ноћ га чека.
И он је ту као утвара,
пропуштена судбина далека.
Стоји пред вратима чедног греха
између плача и смеха.

Замрси све конце у глави,
забибери крв у жилама,
отвара сећању златне крлетке,
ослобађа уснуле гугутке
да опевају недосањани сан.

Његов је пут добро знан:
води у један фебруарски дан
пахуљама паперјастим посипан.

Крај шумећих топола
наше набујале реке
две успомене се још грле
као сене далеке.

ПАДАЈУ ПАХУЉЕ БЕЛЕ

Падају пахуље беле,невеселе
на исцрпљене воћњаке,
јабуке неубране,презреле,
на гране тужно повијене.

Падају пахуље беле,невеселе
на сенице уморних крила;
а грлица сетна,промрзла
своју је главу под перјем скрила.

Падају пахуље беле,невеселе
на баште усамљене, напуштене.
И жале сјајне мајске дане руже увеле
док око њих сурови ветрови круже.

Падају пахуље беле,невеселе
на шуме успаване,пожутеле,
док у скривеним жилама дрвећа
теку сокови будућег пролећа.

Падају пахуље беле,невеселе.
У соби пламен упорно тиња,
док се на смрзнуте прозоре
спушта букет сребрног иња.

Падају пахуље беле,веселе
на улицу завејану,насмејану,
дечјом грајом ошамућену,
корацима бројним утабану.

ДАЛЕКОМ САПAТНИКУ

У окамењеном срцу
сахраних песму неиспевану.
Док снег злокобно веје
као да тугу по свету сеје,
питам се из које смо поникли приче
и куда поглед да усмеримо,
далеки мој сапaтниче?


Под којом звездом смо рођени,
оном која тугу или радост носи?
Чијим грехом кроз живот вођени,
предодређени да волимо
у свету без љубави
док нам судбина пркоси?

Где је то место
где ћемо сачувати чисто лице
без патњи,бола и несанице?
Како да гајимо тај цвет невини
у лажи,блату и тмини?

Када је јалов сваки покушај доброте,
када се укаља сјај лепоте
у свету који убија птице у лету
и не чује њихов узвишени глас.

Одуваће ветар немилице
последњу вредну реч у тишину камена,
без трага и знамена.
А песник ће се препустити песми
најбројнијег племена
или повући у хладну осаму стена.

ЧУВАР МОГ БЛАГА

Изгубила сам речи
на путу од мог до твог срца
- звонки звук прапорца.
Скупљао си њихове беле трагове
за будуће речите нам дане.

Изгубила сам смех
у пукотини времена,
између два сусрета.
Чувао си његов одјек
за насмејана наша лета.

Изгубила сам врели дах
у самотним хладним ноћима.
Чувао си остављен дашак
на својим уснама
за пољубаца смешак
у мамурним нам јутрима.

Изгубила сам корак
у раскораку два света
Нашао си његов отисак
у мирису неисклијалог цвета
што чека буђење пролећа.

НАЂИ МЕ

У самотним ноћима кад излете туге

иза сваког сабласног ћошка
и тама те дотакне прстима од леда
док с неба те само далека звезда гледа
нађи ме:
у пуцкетању ватре налик нашем смеху,
у одсјају њеном са бојама дуге,
лавежу нервозног верног псета,
у мирису тек испечених колача.

Не допусти да те савлада сета,
да те потреса грч обузданог плача.
Буди поносан на нас!
Два неуморна борца против времена,
одсутности, заблуда, сумње сваке,
а самоћи и чекању вешта;
два вечна пламена
што их не гаси ни даљина.

Док све се границе руше
љубав носи наша имена
и све је златна месечина
што додирну наше спојене душе.

У ЗИМСКИ ДАН

Кад се изгубиш у сметовима света
и залута твој поглед у завејаној гомили,

кад се запиташ шта је смисао живота
и помислиш да те саплиће судбина уклета,
осврни се – угледаћеш неки осмех мили
што у вејевици чудесно цвета.

Ухвати у лету неку мисао
што твом очају утеху нуди,
загрли случајни поглед у пролазу,
можда баш тај нову зору буди.

Осмехни се тако да небо зарумени
и отвори у даљини малу стазу
непознату, неслућену ни у сну,
али довољну да видик се прошири,
да у теби ускликне у том трену
сва радост живљења и моћ осећања.

Скини са руку леденице,
навуци топле рукавице
од нежних додира сплетене;
помилуј сећања на лица драга,
на очи неке насмејане,
на шапутања дрхтава, блага
у зимска пуцкетава праскозорја

Нек у теби запевају заборављене
најлепше љубавне мелодије,
што их душа у дну дуго крије.
Ако бар једно срце будеш гануо,
поклони се и захвали овом дану
што није улудо освануо
и опрости свету што савршен није.

ПЛАВА ХАЉИНА

Све теже носим ове старе рите

што се вуку за мном као године гладне.
Од промена ме оне штите
док се саплићем о њихове остатке јадне.

- Боље је скинути их и спалити.
Остати наг,али слободан.
Него се иза њих скривати
заувек закопчан, спутан.

Знам,али удобне су и топле,
сигурност и утеху ми нуде.
Хаљине нове су хладне и круте.
Упркос сјају и лепоти
оне у мени топлину не буде.

- Зашто их се верно држиш?
Зар ћеш вечито да им будеш слуга?
Мислиш да треба да им се одужиш?
Време је да их замени одећа друга.

Навикла сам на моје старе рите.
Ма како превазиђене биле
у њима моја кожа дише.
Одбојна ми је одећа нова,
на стране и далеке ствари мирише.

- Скини их и у ватру баци,
одважно навуци одећу сјајну.
Шта ће ти истрошени остаци?
Не заслужују верност трајну.

Бојим се ружно ће да ми стоји одећа нова.
Бићу смешна и не баш своја.
У овом нереду и шаренилу
тешко је пронаћи праву боју.

- Само је одабери смело!
Сигурно ћеш наћи ону праву.
Нека твоје ослобођено тело
навуче хаљину плаву.

Зар није касно за хаљину плаву?
Можда за њу више нема наде?
Или је узела нека жена друга
и њену лепоту и сјај одавно краде?

- Зар је то једина хаљина плава?
Има и других не буди луда!
Каква је то малодушност
или страх од осуда?

Једино због једне хаљине плаве
одбацила бих ове рите.
Узлетела до небеских висина,
украла месецу звездани прамен
и запалила на небу вечити пламен.