РАСТАНАК

Сваки пут кад се растајемо
У празно се вину две птице
Згрчено у шаци кривице
Скамени се срце лептирице

У тишини долазеће тмине
Судба безвољно склопи очи
Пред погледом даљине

Сваки пут кад се растајемо
Заустави ток наша река
Испод моста на коме чека
Упорно, верно једна сена
Застала у ходу времена

Сваки пут кад се растајемо
Један се угаси свитац
Занеми распевани зрикавац
Над лозом ветар застане
Да одболује растављене

У сенци распукле стене
Склопе се две руке раздвојене
И замашу мараме беле
За дане неспокојне, усамљене

ЗИМСКИ САН

Уснули наш свет бајку сања
Старију од постања
У њој се љубе бреза и лане
Са вуком стари храст
И човек грли свако дрво, цвет сваки
Све што благошћу дише
Што чедношћу мирише.

А напољу јавом окован
Охоли, обезглављени свет
И у њему тужан човек, уклет
Не грли ни лане ни цвет.

Не будите тај сан
Док жудно чекам нови дан
Белином невином устрептан
У топлом наручју наше среће.

ОТВОРИ ПРОЗОР

Отвори прозор топлини
Упркос злокобној тмини
Дахом оних што воле
Док их олује руше и ломе

Нек уђе зрак очију што моле
За изгубљене лепоте
Јабланова самотних поноситих
Бреза невиних племенитих.

Тишина- охола пуста
Похлепа раширила уста
Таштина- сурова гола
Оштар месечев срп
Покоси врхове топола.

Отвори прозор доброти
Упркос људској срамоти.

БЕКСТВО

Поведи ме у снове
јер ноћас ме празнина зове
у камену белину
туђу нејасну тмину
у неку злокобну дивљину.

Поведи ме у гнездо цвркута
мени је празно у свету који не пева
тесно ми је међу зидовима
собе у којој се не снева.

Одведи ме са прашњавог пута
по зеленилу ми се лута.

Поведи ме у жубор реке
да слушам вирова смех
да скакућем по таласу надахнућа
у распамећена сванућа.

Заклони ме  крилом ружичастог  погледа
плаше ме сенке на зиду, лица бледа
плаши ме месечев смрзнути чун
што плови у бескрај непознат, црн.

Овде ме спутава високи сиви зид
овде су ми сви путеви криви
и узалудан птице лет
кад се ничему не диви.