НЕМИРНА СЕНКА ДЕТИЊСТВА

Из којих дубина гласом чедним звониш
На игре невине плаве позиваш сећања
Несташне чупаве врбаке нашег детињства
Вирове узбуркане нашег одрастања.

Немирна сенко мог детињства
За тобом неуморно трчкара
Усамљена тужна девојчица
Изгубљеног дечјег краљевства
И маше ти крилима она штиглица
Што смо је спасили од зиме.

Сада те вадим из безнадежне тмине
Немирна сенко мог детињства
Да болно оживим негдашње топлине
На обали реке низ коју весело плове
Наши шарени, папирнати бродићи
Уз звуке милогласне свирале од зове
А у дубинама рибе стрпљиво чекају
Удице замршене међу грањем иве
И стопе босе, дечије у блату утиснуте
Безбрижне кораке радосно живе.

Негде у облацима можда још светлуцају
Свици у летњој ноћи што си их ловио
Да би тршаву косу девојчице украсио
Док је вешто она крила твоје несташлуке
И чувала тајне постојано као стена.
Немирна сенко мог детињства
Да ли је могла да те спаси љубав њена?

ЦРНИ ДУД

Иза куће одувек стоји тај дуд

Говори ми као да тихо пева

Боље је бити дрво него луд

Од оног што се узалуд снева.

Тај црни на један ме сећа бели

Кад смо још веровали у чуда

Неокрњени животом, весели

Нисмо знали да је судбина луда.

Да смо шта нам шапуће слушали

Да смо  у његов живот загледали

Још тада бисмо спознали истину.

Довољно је  гледати у сунце

Опало лишће слати у даљину

Достићи само потребне врхунце

Корењем  дубоко заћи у тмину.

ВЕЧЕРЊИ СОНЕТ

Испод крошње што плодове слути
Срећно заведен мирисом зове 
Збуњен тајанственом хуком сове
Уморни немир спокојно ћути.

Из мрака свитац лењо светлуца
Крај реке мирно сањари ива
Срећна што лети и што је жива
Вечерњу тишину птица кљуца.

У такво вече спознаш самотан
Живот је од туге много већи
Прост је очај човека срамотан

У трави ниче песма о срећи
Запеваће је и тврди камен
У оку цвећа буди се пламен.

ПУТНИК

Са труњем у очима
Тешке кораке нижем
Род сам са децом и псима
Док звездано бреме дижем.

Стигох до краја света
А срце још не нађох
Да у њему удомим себе
У најдубље душе зађох
Али не нађох спокоја и мира
Већ страх што самотан зебе
У муљу мутнога вира.

И сиђох до самог дна
Јалову спазих чежњу
Слабашну веру и наду
Искрицу наивног сна.

Голи животи нам краду
Најузвишеније жеље и хтења
За нама остају трагови
Улудих бесмислених мрења.

Одустаћу од људи и од себе
Да одмор души пружим
С птицама, бубама, зверима
Од сад се само дружим.

СТРАНАЦ

1
Рођен сам и овде боравим
Као чудо природе и шала судбине
Од мене траже да заборавим
Исконске лепоте и врлине
Да се поклоним сенкама из тмине
У замену за удобну, безбрижну
Шупљоглавост, корисну пожељну.

2
Угасле звезде звездокрадица
И песме безвучне глувих птица
Сахранићу где су пала сунца
Где су посустала срца.

Са обманом што бледи
И лажним сјајем камена
Са сујетом што следи
Идоле без дрхтаја и пламена.

3
Са срцем нисам у завади
Ни с песмом што добро опева
Волим све што дрхти, стење и снева
Што сеје, греје и гради.

Са душом не тргујем
Блиски су ми свачији јади
Шљам са муком испљујем
Пелин сузом засладим.

Дража ми је коприва
Од сладуњавог крина
И дивља бодљикава купина
Од мирисног рузмарина.

ПРКОС

Гнездили смо се у сновима

Распевани тугама

Од празнине тиши

Надгласали смо птице стиховима.

Од лудила света

Чедношћу се бранили

Месечином рањавали

Изданке залазећег сунца

Што труле јалове

У блату свог врхунца.

И нисмо зажалили

Што смо за свет недозрели.

Док по свету сипа

Мемљива ноћ и магла

Јавора и брестова

Нама још мирише липа

И благотворна зова.

ДВОЈЕ

Скривени од општег лудила у сновима
Живимо нашу песму, ширимо њена крила
Пркосећи тамним ветровима
И не тражимо више лепоту од света
И опраштамо рекама што теку
Уморни од узалудног лета
Милујемо покошене влати трава
Док бесни безумна олуја
Изнад успаваних испраних глава.

СЛАСНО ВЕЧЕ

Бујно сласно клизи вече

Низ рамена њена гола

Ко анђели да скидају
Ореол јој изнад главе

Из погледа очараног

Узбуркана река тече

И таласе благо ломи

О бокове искричаве

Снежна светлост
Кроз прозоре

Обгрлила загрљене -
Сенке пламене

Замршене трепавице

Затрепере занесене

Осмех титра из зенице

Од милине раширене

Обнажене груди њене

Заиграју под прстима

Од додира опијене

Пољупцима задојене

Смеше му се усне

Задовољне сите жене

ПЕСНИКУ

Распевај одјек тишине

Уклони леденице бола

Наслаге устајале прашине

Са звезданих кола

Ноћас је свет за Човека близу краја

Ноћас је ућуткан песник прогнан из Раја

Пробуди снове из тешке несанице

На лице угнезди распеване птице

Пружи уточиште ветру што лута

Ноћас је скренуо с пута

Пусти то дете да снева

У сигурној утроби песме

Отерај обесне грабљивице

Што гнездо славују руше

Ноћас за чедно грешне

Отвори пупољке душе

РАСТАНАК

Сваки пут кад се растајемо
У празно се вину две птице
Згрчено у шаци кривице
Скамени се срце лептирице

У тишини долазеће тмине
Судба безвољно склопи очи
Пред погледом даљине

Сваки пут кад се растајемо
Заустави ток наша река
Испод моста на коме чека
Упорно, верно једна сена
Застала у ходу времена

Сваки пут кад се растајемо
Један се угаси свитац
Занеми распевани зрикавац
Над лозом ветар застане
Да одболује растављене

У сенци распукле стене
Склопе се две руке раздвојене
И замашу мараме беле
За дане неспокојне, усамљене

ЗИМСКИ САН

Уснули наш свет бајку сања
Старију од постања
У њој се љубе бреза и лане
Са вуком стари храст
И човек грли свако дрво, цвет сваки
Све што благошћу дише
Што чедношћу мирише.

А напољу јавом окован
Охоли, обезглављени свет
И у њему тужан човек, уклет
Не грли ни лане ни цвет.

Не будите тај сан
Док жудно чекам нови дан
Белином невином устрептан
У топлом наручју наше среће.

ОТВОРИ ПРОЗОР

Отвори прозор топлини
Упркос злокобној тмини
Дахом оних што воле
Док их олује руше и ломе

Нек уђе зрак очију што моле
За изгубљене лепоте
Јабланова самотних поноситих
Бреза невиних племенитих.

Тишина- охола пуста
Похлепа раширила уста
Таштина- сурова гола
Оштар месечев срп
Покоси врхове топола.

Отвори прозор доброти
Упркос људској срамоти.

БЕКСТВО

Поведи ме у снове
јер ноћас ме празнина зове
у камену белину
туђу нејасну тмину
у неку злокобну дивљину.

Поведи ме у гнездо цвркута
мени је празно у свету који не пева
тесно ми је међу зидовима
собе у којој се не снева.

Одведи ме са прашњавог пута
по зеленилу ми се лута.

Поведи ме у жубор реке
да слушам вирова смех
да скакућем по таласу надахнућа
у распамећена сванућа.

Заклони ме  крилом ружичастог  погледа
плаше ме сенке на зиду, лица бледа
плаши ме месечев смрзнути чун
што плови у бескрај непознат, црн.

Овде ме спутава високи сиви зид
овде су ми сви путеви криви
и узалудан птице лет
кад се ничему не диви.