Social Icons

петак, 28. октобар 2011.

ШТА ОСТАЈЕ

Шта остаје иза последње наде,
иза занемеле птице и увелог цвета,
када се гаси последња звезда
и белина све боје украде?

Шта остаје када речи заћуте
у понору неутешне туге
и безгласни крик одјекне у празно,
док ноћ испреда црне пруге?

Шта остаје у замрзлој шуми
када и последње дрво оголи
и престане о срећи да сања,
док северац расејане облаке гања.

Промрзле птице се прену,
задрхте њихова малена срца,
док безнађе немилосрдно осваја
и душа немоћна болно грца.

И зачује се тихи цвркут,
увертира будућег пролећа,
засветли слабашна искра
у оку умирућег цвета.

То се распирује пламен
будућег светлијег света –
провири из камена
срце новог семена.

понедељак, 24. октобар 2011.

НЕ РЕЦИ ДА ЈЕ КАСНО

Не реци да је касно
за гране разигране,
од миловања ветра
несташно замршене;
за пламене стреле
и лептире немирне
на цвету узавреле.

Не реци да је касно
за облаке несташне,
њихове игре грешне
на небу руменом,
док зрак јесењег сунца
милује земљу страсно.

Не реци да је касно
за реке узбуркане
и вртлоге им опасне,
јер рибе се у њима
жудно, плахо грле
док далеком мору хрле.

Не реци да је касно,
јер заспаће моје наде,
а пчеле још младе
затвориће се у цвет,
свој самотни, тужни свет.

Не реци да је касно,
јер престаће цвеће
да мирише и уздише
док пупи бујно дрвеће,
а пчеле престаће
да праве од нектра мед,
срце постаће им лед.

петак, 21. октобар 2011.

ПАДА НОЋ

Пада ноћ оловна, утрнула.
Где је ветар из крила
плавих, занесених птица?
Где лет до највиших литица?

Пада ноћ на гране
сломљене, увеле –
некад лудо разигране.
Где су пролећа што буде
њихове пупољке ране?

Пада ноћ уплашена, преврела.
Врати ми дане младог вина,
лепљиве, слатке.
Да гледам са висина
пролазне патње земаљске.

Да се ругам животу, судбини
и смејем вечној тмини
док гледам себе у очију
љубави дубини.

четвртак, 20. октобар 2011.

ТВОЈ СТРАХ

Твој страх има руке
мојих одсутних загрљаја,
на уснама крик
незаситих пожуда.

Заволи га.

У коси замршен ветар
мојих разузданих лутања
по лажним страстима.

У срцу крваве ране
моје несхваћене љубави.

Заволи га –
тако ћеш га убити.

среда, 19. октобар 2011.

ДОЋИ ЋУ

Доћи ћу
без стрепње у погледима,
слутње у ћутању,
са нежноћу у пољупцима,
у једној јулској ноћи
наших врелих ишчекивања.

Зреле ће жудње пуцати
уз крик пожуде –
нестварна јава
у сасвим оствареном сну.

Куцаће сат без времена,
далеко, чак у нама,
док нас опустошене,
душом и телом огољене
преливају најлепше боје,
звуци и мириси несавршеног света.

среда, 5. октобар 2011.

ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА

Чујеш дрхтаје плача
у таласу смеха
док израњамо из жабокречине
окупани пљуском крваве месечине.

Нек се пролазност само церека
нек протиче незаустављиво река
ми смо на обали враћене младости
пронашли путеве вечности.

Под лозом модрих жеља,
у песми слуђених зрикаваца
блејању наивних јагањаца
у тишини вечери што на нас пада
са звездама плодног неба.

Загрли нежношћу снажно
моје будуће дане
и не дај судбини да нам украде
погледе младе, насмејане.

уторак, 4. октобар 2011.

НЕЗНАНОЈ

Ти, незнана, која имаш моје снове
и срећу моје пропуштене судбине,
буди достојна своје присутности,
мање ће ме болети моја одсутност.

Изабрана да убереш плодове
мојих неостварених снова,
буди вредна мог бола!

Подари му своје најдубље тајне
и најдрагоценије женске дарове
онако како ја нисам умела.

Штити га од бесних олуја
и мрачних дубина његових немира,
негуј тај цвет који сам ја засејала
на неплодно тло.

Улови ту птицу коју сам ја ослободила,
нека само теби пева,
не дозволи да ти бледа зора зароби
најлепши пролећни дан,
не допусти да прерана јесен
заклони летњи, сунчев сјај.

Нека све наше заблуде
постану ваше истине,
поруши тај зид који сам зидала
и изгради дом испуњен празничним
звуцима и мирисима.

Заклони цвећем прозоре,
који гледају у недостижне даљине,
пружи му живот стваран,
али ми остави ту нему птицу,
коју могу да чујем само ја.

понедељак, 3. октобар 2011.

ВРИСАК ДУШЕ

Чујеш ли врисак поноса
Заробљен буком палог света
И безгласни крик птице
Сломљеног младог лета?

Видиш ли боје цвета
Обезбојеног сетом
Невидљивог за пчеле
Од бездушја ослепеле?

Можеш ли да додирнеш
Пораза мојих ране
А пред њима не поклекнеш
И срце ти не застане?

недеља, 2. октобар 2011.

ПРВА И ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Као бљесак муње
пробадаш до дна бездана –
зар постоји нешто даље?

И напред и назад само бол вреба;
остани где још нерођени свет
чека да се роди у светлости таме,
где је топло, чисто и бистро,
једино још извесно и сигурно.

Ту све почиње и престаје,
ветар заробљен у уздаху,
речи занемеле у пољупцу,
мирис чедности у пожуди,
прошлост, садашњост, будућност
у трену безвремености.

Пуцају све димензије
знане и незнане и нестају
без трага у зачетку,
звезде се рађају у погледу
током љубави наше.

Усрећи ме, докажи
да стварно постојим
у том непостојању.
 
 
Blogger Templates