ЉУБИ МЕ

Љуби далеке чежње страсне:
и кад се усне уморе
и трешње избледе
од јесење туге нејасне,
кад самоћа уплаши жеље
и од стрепње се руке заледе,
кад даљина сузи погледе –
и тад жудно љуби...

Кад немоћ сумњу посеје
док снег на снове веје
и помислиш да ко искрено љуби
осуђен је да губи –
тад најстрасније љуби...

Гледај цвет који расте
и мирише на пољупце
љубави вечно несагореле.

АКО ТИ НЕ СМЕТА

Ако ти не смета
поглед бих ти дотакла
очима збуњеног детета
до дна раја и пакла
тајног ти бескраја.

Неприметно бих завирила
кроз одшкринута врата
твог незнаног, далеког свемира.
Путевима од блата и злата
кренула до врха његовог немира
на прстима газећи по стаклу бола
док не стигнем до звезданих кола
тамо где снови руше зидове јаве.

И слушала с тобом таласање траве
шапутање мајског цвећа
шум топлине лета у гранама дрвећа
док зима све јаче стеже
уморно срце света.

Ако ти не смета
била бих твоја стена
кад ударе таласи судбине
спокој бурног ти дана
јутарњи зрак сред ноћне тмине
близина што спаја недосежне даљине.

Пусти да будем твоја снага
када ти тело клоне
пружена рука за спас
када нада тоне
у мушкости твојој слаба жена
твој корак у боља времена.

Ако ти не смета
чедност бих ти била
у ватри разблудности
блуд у додиру невиности
разум кад срце те вара
закон срца кад разум спутава
истина кад те сумња искушава.

Ако ти не смета
буди ми вера у невери палог света
доказ постојања љубави у људима
песма што се љубоморно скрива
и она што се даје свима.

ЈЕСЕЊА ПЕСМА

Где нестаје летњи сјај:

у свенулој трави, лишћу пожутелом
семену будућег биља
кога чека топли мај?

Кога жале кише децембарске:
заустављен лет птице мајске
вртове нагло букнуле
и убрзо свенуле
маглом јесењом притиснуте?

Пожутела је сад у лишћу трешња
недавно у плоду црвена, врела
у цвету невино бела
насмејана зујањем очараних пчела.

Док ветрови носе последње лишће:
у зимско ледено умирање
или ново пролећно рађање?

РАНИ МРАЗ

Паде рани мраз
на тек исцвалу ружу,

птица се следи
у тек свијеном гнезду.

Зајеца звоно тупо
објави одлучно смрт
тек рођених жеља;
заглуши звончиће лепршаве
у једном цветном смеху.

Сунце се угаси
у заљубљеном оку –
и завлада снежна белина.

Не, то није празнина,
већ анђеоска бела крила
прекрише свет
укаљан блатом таштина,
лицемерја и заблуда.

ПОРАЖЕНО ЗЛО

Поражено зло понизно клечи
пред снагом бесмртних речи.

С врха света доброта кличе,
иза ње лепота поносно ниче.

Над реком врлина лете беле птице,
у њој пали свет умива каљаво лице.

Безумне охоле стене
постиде белина глоговог цвета.

Крикну сав бол света,
узнесе се душа уклета.

Диже се полегло жито
очишћено од корова.

Заћута злослутна сова
на грани црног бора.

Пробуђени петли објавише
да долази нова светла зора.

А у сенци разграналог ловора
расцвета се скроман плави цвет.

И замириса срећом сав свет.

ЈЕДИНИ

Никад друге очи
неће угледати месечев траг
 недостижних светова.

Ни корак стран моћи да крочи
у скривени простор невиних цветова.

Никад неће усне неке
окусити сласт меда
што капље из дубина недогледа.

Ни руке друге отопити санте леда
са врха болног брега.

Тек руке једне, једине
олистале на грани истине.

Само усне једне окусише мед,

иако је пелин на њима

оставио траг горак.

Један је само ушао корак

у вртове рајске чедне,

иза ограде трновите.

Само су очи једне виделе бездан
света тамног незнаног,
дајући му сјај звездан.

ДАН

Нови је дан –
За наде голе,
За птице покисле,
За оне који се воле
И оне које обори самртни сан.

Нови је дан –
За усамљене, уморне
Од живота савијене,
За бледе сене,
Испијене, дотучене,
За њихове ране незалечене;
За веселе, безбрижне
За грешне и за чедне.

Нови је дан –
Неком ведар, сунчан
Другима магловит, кишан
Свануо узбуркан, стишан
Као почетак или свршетак.

А дан – равнодушан
Са прозора гледа
И не мари
Да ли је свануо или омануо.

НЕ ВЕРУЈ ПОГЛЕДУ

Не веруј мом погледу –
испод капака згужвана
тајна се сакрила
и успешно одолева
твојим продорним очима.

Не веруј мом погледу –
он није огледало срца,
равнодушан, празан, туп
и када душа грца.

Нећеш га открити,
он је прескуп,
никако се не даје,
ни када срце пуца.

У моје усне погледај,
ту се моје срце одаје:
скривен смешак у углу,
дрхтај бола, очаја и среће
на уснама се покреће,
необуздано, несвесно.

И стиснути гнев и љутња
у загризу болном,
када ни ћутња није довољна
да те рани осветом.

ЧЕДНОСТ

Као да смо у вртлогу смеха
чедност вајали од греха,
док смо у погледима
од месеца ковали звезде.

И слали их у бескрај
да слободно језде
и утехом се смеше
на безазлене што невино греше.

Док су се отварали цветови
вртова израслих у нама
пре нашег постојања
и будили незнани светови.

С ТОБОМ

Спокој тихо пада
на латице белих рада,
у души тамјан мирише,
тело стидно чедношћу дише.

Умирене страсти клонуше
на постељу нежности,
поражене сумње потонуше
у дубине оданости.

Једино ти умеш да измириш
неспокој посвађаних дана,
док ноктима крвавог срца
зариваш до дна незараслих рана.

Бришеш додиром душе
страхове обезглављене,
туге испод коре ледене
и зидови отуђености се руше.

Голи јад преплашених птица
сагори у сјају твојих зеница,
са срца падне тежак камен кајања
и започне бајка старија од постојања.

ШТА ОСТАЈЕ

Шта остаје иза последње наде,

иза занемеле птице и увелог цвета,
када се гаси последња звезда
и белина све боје украде?

Шта остаје када речи заћуте
у понору неутешне туге
и безгласни крик одјекне у празно,
док ноћ испреда црне пруге?

Шта остаје у замрзлој шуми
када и последње дрво оголи
и престане о срећи да сања,
док северац расејане облаке гања.

Промрзле птице се прену,
задрхте њихова малена срца,
док безнађе немилосрдно осваја
и душа немоћна болно грца.

И зачује се тихи цвркут,
увертира будућег пролећа,
засветли слабашна искра
у оку умирућег цвета.

То се распирује пламен
будућег светлијег света –
провири из камена
срце новог семена.

НЕ РЕЦИ ДА ЈЕ КАСНО

Не реци да је касно
за гране разигране,
од миловања ветра
несташно замршене;
за пламене стреле
и лептире немирне
на цвету узавреле.

Не реци да је касно
за облаке несташне,
њихове игре грешне
на небу руменом,
док зрак јесењег сунца
милује земљу страсно.

Не реци да је касно
за реке узбуркане
и вртлоге им опасне,
јер рибе се у њима
жудно, плахо грле
док далеком мору хрле.

Не реци да је касно,
јер заспаће моје наде,
а пчеле још младе
затвориће се у цвет,
свој самотни, тужни свет.

Не реци да је касно,
јер престаће цвеће
да мирише и уздише
док пупи бујно дрвеће,
а пчеле престаће
да праве од нектра мед,
срце постаће им лед.

ПАДА НОЋ

Пада ноћ оловна, утрнула.
Где је ветар из крила
плавих, занесених птица?
Где лет до највиших литица?

Пада ноћ на гране
сломљене, увеле –
некад лудо разигране.
Где су пролећа што буде
њихове пупољке ране?

Пада ноћ уплашена, преврела.
Врати ми дане младог вина,
лепљиве, слатке.
Да гледам са висина
пролазне патње земаљске.

Да се ругам животу, судбини
и смејем вечној тмини
док гледам себе у очију
љубави дубини.

ТВОЈ СТРАХ

Твој страх има руке

мојих одсутних загрљаја,
на уснама крик
незаситих пожуда.

Заволи га.

У коси замршен ветар
мојих разузданих лутања
по лажним страстима.

У срцу крваве ране
моје несхваћене љубави.

Заволи га –
тако ћеш га убити.

ДОЋИ ЋУ

Доћи ћу

без стрепње у погледима,
слутње у ћутању,
са нежноћу у пољупцима,
у једној јулској ноћи
наших врелих ишчекивања.

Зреле ће жудње пуцати
уз крик пожуде –
нестварна јава
у сасвим оствареном сну.

Куцаће сат без времена,
далеко, чак у нама,
док нас опустошене,
душом и телом огољене
преливају најлепше боје,
звуци и мириси несавршеног света.

ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА

Чујеш дрхтаје плача
у таласу смеха

док израњамо из жабокречине
окупани пљуском крваве месечине.

Нек се пролазност само церека
нек протиче незаустављиво река
ми смо на обали враћене младости
пронашли путеве вечности.

Под лозом модрих жеља,
у песми слуђених зрикаваца
блејању наивних јагањаца
у тишини вечери што на нас пада
са звездама плодног неба.

Загрли нежношћу снажно
моје будуће дане
и не дај судбини да нам украде
погледе младе, насмејане.

НЕЗНАНОЈ

Ти, незнана, која имаш моје снове

и срећу моје пропуштене судбине,
буди достојна своје присутности,
мање ће ме болети моја одсутност.

Изабрана да убереш плодове
мојих неостварених снова,
буди вредна мог бола!

Подари му своје најдубље тајне
и најдрагоценије женске дарове
онако како ја нисам умела.

Штити га од бесних олуја
и мрачних дубина његових немира,
негуј тај цвет који сам ја засејала
на неплодно тло.

Улови ту птицу коју сам ја ослободила,
нека само теби пева,
не дозволи да ти бледа зора зароби
најлепши пролећни дан,
не допусти да прерана јесен
заклони летњи, сунчев сјај.

Нека све наше заблуде
постану ваше истине,
поруши тај зид који сам зидала
и изгради дом испуњен празничним
звуцима и мирисима.

Заклони цвећем прозоре,
који гледају у недостижне даљине,
пружи му живот стваран,
али ми остави ту нему птицу,
коју могу да чујем само ја.

ВРИСАК ДУШЕ

Чујеш ли врисак поноса

Заробљен буком палог света
И безгласни крик птице
Сломљеног младог лета?

Видиш ли боје цвета
Обезбојеног сетом
Невидљивог за пчеле
Од бездушја ослепеле?

Можеш ли да додирнеш
Пораза мојих ране
А пред њима не поклекнеш
И срце ти не застане?

ПРВА И ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Као бљесак муње
пробадаш до дна бездана –
зар постоји нешто даље?

И напред и назад само бол вреба;
остани где још нерођени свет
чека да се роди у светлости таме,
где је топло, чисто и бистро,
једино још извесно и сигурно.

Ту све почиње и престаје,
ветар заробљен у уздаху,
речи занемеле у пољупцу,
мирис чедности у пожуди,
прошлост, садашњост, будућност
у трену безвремености.

Пуцају све димензије
знане и незнане и нестају
без трага у зачетку,
звезде се рађају у погледу
током љубави наше.

Усрећи ме, докажи
да стварно постојим
у том непостојању.

РАЗБАЦАНЕ ПЕРЛЕ

1
Облаци су сву ноћ решавали
текуће проблеме:
ноћас је свет тако тужан –
закључили су без дилеме,
али ми не можемо изменити
устаљене шеме,
зато плачимо, плачимо –
исплачимо тешко бреме.

2
Ми смо две дружељубиве самоће
пронађене у самотној гомили,
будни и истински живи
били смо само ми
док смо се опчињено гледали.

3
Не постоји време,
само наша пролазност
именује дане,
између две пролазности стоји мост
на коме прошлост лечи ране.

4
Тражим те промашеним путевима
превазиђеним стиховима,
док ме белина све више обавија,
а прошлост јуриша на мене
као разјарена гомила.

5
Пронађи ме и
не враћај ме тамо
где ме сви виде
а мало ко осећа –
у кругу у коме онај
ко не трчи укорак с другима
увек се себи враћа,
и особеност скупо се плаћа,
ја се не сналазим.

ЗРЕЛОСТ

Сада на оном мосту стоји
где олује прошлости не пролазе,
своје ране више не броји
и мирно гледа реке док одлазе.

Од судбине се више не брани
своју будућност по њој кроји,
своје идеале још у себи храни
док на ветрометини света стоји.

Живот јој често снове отима,
али она нове изнова гради,
одолева лошим ветровима
и дивним се заносима слади.

Неухватљиве птице више не јури,
на земљу је спустила облаке,
успорила је ход,нигде не жури,
лагано упија топле зраке.

Своје гнездо је одавно свила,
скривено од непожељних људи,
а сваког новог,младог априла
у њој се изнова пролеће буди.

СТРАХ

Не предај се, не одустај –
јер куд одлазе из срца прогнани?

Плаше ме ти ледени простори,
жалоснији од смрти,
та празнина што све ништи.

Само ме загрли и задржи,
пусти да траје док постоји.

ОСУЂЕНИ НА СЛУТЊУ

Ми смо осуђени на слутњу,
на мрак најсјаније звезде,

на ћутање најкрупнијих речи,
док сумња држи узде
и љубав пред сујетом клечи.

Осуђени да сањамо јаву
и живимо у недосањаном сну,
да би се отргли мутној поплави
ми безглаво тонемо ка дну.

Ми само слутимо кроз време
и даљине душу наше половине
и никада нећемо спознати
сврху наше судбине.

Од слутњи преморени,
сумњом заражени,
неостварени љубавници
недоказане љубави,
од истог проклетства скројени.

ДОЋИ ЋЕ ДАН

Доћи ће дан, сунчан и насмејан,
а до тада сањајмо украдени сан.

Шта са онима који не дубе на глави,
којима су руке сувише кратке
и не препуштају се поплави?

Доћи ће дан, светао и бајан,
а до тада глумимо живот спокојан.

Шта са онима чије песнице нису јаке,
ноге нису спремне за блато
и образ нису продали за злато?

Доћи ће дан, ведар и узвишен,
а до тада плаћајмо рачун угашен.

Шта са онима чисте душе,
којима су наду украли у бољи дан
и укаљали најлепши сан?

Доћи ће дан, жељен и сањан,
а до тада гајимо измишљени рај.

ТВОЈЕ БУБЕ

Те твоје бубе
могу да ме излуде,

а волим их и када ме љубе
и када ми суде.

Слутим шта их је опекло,
шта избезумило, шта порекло
тог страха што их прогања
слепилом јурњаве без даха.

Јутро их је опило,
изненадило усред мрака
збуњене силином једног зрака,
распрштале се по мислима,
као плод нара изникао
из запаљених недара.

Твоје бубе и бубице
стално мењају лице,
али њихова срца
куцају песму исту,
невину, дечију, чисту.

Видим их као на длану,
испредају нити до мог срца,
понекад плану,
онда угасну,
час до неба израсту,
па спласну.

Превртљиве, стабилне,
миле, окрутне,
грубе, нежне,
мирне, бесне,
тужне, веселе,
озбиљне, смешне,
паметне, блесаве,
чедне, грешне,
пијане. трезне...

Твоје бубе и бубице,
моје сузе туге
и сузе радоснице.

КАД ПРАЗНИНА ПЕВА

На канапу лутак
Окачени игра
Покреће га граја –
У бесмислу лајања

Белутак га прати
Окреће га чигра
Док се у празно
Не суноврати

А птица зева
И тупо гледа
Хтела би да пева
Али јој се не да.

КРИЛА

Твоја су крила у мени израсла
до сјајних, златних висина
дала ми чудесну моћ
да се родим изнова
у свету о коме сам сањала.

Ти, Сунце мојих цвркутавих зора
мојих пробуђених снова, Звездо –
рађаш у мени бића Небеска.

МЕСЕЧЕВА ТАЈНА

На тамној страни месеца
крије се најдубља песма срца.

У тишини оно што се слути –
што нас усрећује, боли и љути.

То не сме речима да се дира
то само ветар сме да свира.

Уздахом се даје и прима
у тамним, самотним ноћима.

Тад одговори долазе сами –
засветле изненада у тами.

А мислимо да нам не значе
док све неутешно не заплаче.

ГЛАСОВИ СУДБИНЕ

Кад падам са висина
на оштре, хладне стене –
не мисли на мене

Кад немоћ ми наду пара
безизлаз путеве затвара
и бесна олуја се покрене

На ливаде цветне
падну сузе ледене –
не мисли на мене

Груди ми болне распоре
бездушне, гладне звери
кидајући латице невине

И главу ми тешку помуте
очајни гласови судбине –
ни тад не мисли на мене.

Веруј да увек берем
наше звезде расцвале
да летим и док падам

Да зидам и кад рушим
у болу који болујем
нас двоје певушим

Уздахни срцем дубоко
пољуби видике румене –
и тек тад мисли на мене

СРЕЋА

Буђењу се зора радује
у ветру несанице истине брује
између првог и последњег петла
стихом је у погледу палила
давно погашена му светла.

Срећа недостижна за људе
у пољупцима се смеши
недосањани снови се буде
у додиру два сродна бића
његова зрелост стаса у младића

А на његовом крилу
вољена жена постаје девојчица невина
блиставим погледом опијена
кад на топло му раме
главу спусти занесена.

Пропуштено – отето – изгубљено
од судбине – људи – живота
у недра јој с неба пада
и спознаје у том чудесном трену
да с њим биће вечито млада.

СУМЊА

Када сумња загризе
где највише боли,
а срце још увек може да воли,
заплаче месец црвеним сузама
за тек распупелим звезданим ружама.

Када забоде отровну жаоку,
нашој птици крила сломи
и тек изниклом цвету сунце заклони,
нека ме не гледа и не прати
тим погледом са труњем у оку.

Са друге стране дуге
утопићу своје туге,
у реци безусловне љубави;
сакрићу тамо своје лице,
уморно од непостојеће кривице.

ИЗАЂИ

Изађи из мојих песама,
предуго сам те од речи вајала,
док си савршено нестваран, призиван,
лутао по ходницима између стихова,
белина те је дубље од речи спознала.

Отисни се са згужваног папира
крилима мојих чежњивих уздаха
у звездану ноћ жудњом узаврелу
и испуни својим слатким соковима
моја од чекања пресахла врела.

Жељна сам твог речитог погледа,
усана распуклих од пољубаца
и живог, топлог, уздрхталог тела.

ЧЕКАЈ МЕ

Чекај ме пред крај пута,
иза свих заблуда,
иза сећања,
када живот престане да лута
и о срећи да сања.

Када и последњи вулкан
почне да се гаси
и крвоток свој ток успори;
тада ме поново створи,
као дрво.

У пролеће да те мирисима мами,
у лето од врелине брани,
у јесен плодовима дарује,
и беле зиме да ти греје.

УСПАВАНКА

Успаванка твоја нечујна
таласа жита зелена;
не плаши ме више несаница,
у сан ме води спокојан
твоја птица сањалица.

Кроз месечеве ливаде
расцветаних нежних звездица;
жубори тихо смирена речица
иза спуштених очних латица.

ТЕБИ

Да ли си ти онај
кишама јесењим оплакиван
у цветању пролећном сниван
кроз многе животе чекан...

Онај што познаје немушти језик
животиња мојих шума
и корача сигурно неистраженим
просторима мог ума;
враћа моју изгубљену сенку
са далеког,прашњавог друма
и чује болне одјеке
тишинa што јече
дубоко у моје поноре;
вртлоге моје набујале реке
умирује нежношћу руке.

Онај што препознаје
цвркут збуњених птица
успаваних на врху литица,
уклања са мог пута
тежак камен спотицања
и облак растерује кад заклања
сунце мог летњег дана;
мисао моју кад залута враћа
са стаза заблуда и обмана
и моје несмотрене грешке
тугом својом плаћа.

Да ли си ти онај
кроз многе животе чекан и дочекан?

ХОД ПО ЖИЦИ

Седим крај тебе на нестабилној столици,
уздрхтала од случајног додира.
Под јаким рефлектором твог погледа
чини ми се моја несавршеност се огледа.
С тобом су тренуци као ход по танкој жици.

Ипак, заноси ме тај плес по танком леду,
између узлета и могућег пада.
Мада стојим на високој литици,
препуштам се тој опојној вртоглавици.
С тобом су тренуци као ход по танкој жици.

ДО НЕПОСТОЈАЊА

Титри у мојим очима
ноћ топла,пуцкетава
запаљена страстима.
Твоја пожудна рука
око мог дрхтавог струка
и звезде што се множе
у нашим додирима.

Месец распукао као
презрела диња,
нити око нас плете.
Грозничава језа
прожима од главе до пете.
Дах врео, зашуштао
тамо где је срце стало
када је из груди одлутало.
Гњуриш у облаке
свилене,мокре,вреле
све до самог дна пожуде.

Јездимо кроз ноћ све даље
до оне обале жарке
где таласи милују
искричаве стене,
где још може да се сања
далеко,још даље, до непостојања.

САН И ЈАВА

Да ли сам сањала
зелена житна поља
са ветром у перима
да израњају из болних уздаха
и заборављених дубина
као пропуштена судбина
у неком кошмару затурена

Да ли сам сањала
тај глог што се гуши од полена
са љубавним зовом птица
док мирише са врха неосвојених
планина младалачких илузија
и у твом гласу
песма његових птица одзвања

Да ли сам сањала
ту лозу претежалу од модрих хтења
што око тебе се увија
са укусом сласних давних жеља
тек сада остварених.

Да ли сам сањала
ту ливаду нежних невена
а видим је у твом погледу
као сунца давно угашена
поново запаљена.

НЕ БУДИТЕ МЕ

У безнађу успавана
далеко од јаве и снова,
од ноћи и дана,
стварног, измишљеног,
од јуче, данас и сутра –
недостижног, достижног;
све што је заспало са мном
нека ме не буди
док изгубљена у теби –
тражим пут ка себи.

ПРВИ ПУТ

Пролазе дани
у нестварно стварној јави,
у сну неком чудном,а будном.

Као да живот
први пут се живи.
Поглед се први пут диви:
птици засталој у лету
да небеско плаветнило доживи,
роси случајно засталој на цвету
да први пут осети
у пољупцу буђења сласт.

Као да први пут се дају
рекама сенке топола
у светлосном титрају,
рибе у дубинама
воденом вртлогу,
ветрови први пут чешљају
врбама косе рашчупане.
Лече стазе утабане
корацима небројаним
старе и нове ране.

И још један дан
се спокојно улива
у вечерњи румени сан
док месец извирује
вечном светлошћу окупан.

У ЉУБАВИ

Не ослушкуј глас из даљине
птице измишљене, неме.
Слушај - птице певачице
у нама певају најлепше мелодије.

Не гледај у празно небо,
не упијај му плаветнило.
Душе су наше и од неба
плавље и пространије.

Не заноси се звездама далеким
варљиво је њихово светлуцање.
Звезде у нашим погледима
од свих небеских су светлије.

Пусти тај сан нејасан, стран,
што капке ти бесане прелива.
Заносним треперењем јаве
будимо зоре нам успаване.

Зашто ти лутају мисли збуњене
кроз пределе мрачне, непознате?
Кад тајне светова, знаних и незнаних
Откриће додири усана меких

Волимо све у нама!
Од тога нема даље,
ни неба плављег,
ни звезда сјајнијих,
ни птица музикалнијих,
ни мисли дубљих,
ни снова богатијих
ни светова тајнијих...

ИЗМИСЛИ МЕ

Измисли ме смерну и нему,
птицу у рибу претвори,
облаке спусти на земљу.

Угушићу све побуне,
сакрићу крила лептира
у дубине цветног мира.

Само ме измисли кротку и снену,
отерај бесне ветрове,
пробуди шеве,успавај сове.

Заборавићу звезде падалице,
напустити месечеве улице
и престати да следим свице.


Измисли ме покорну и чедну,
необузданог зрикавца
претвори у белог зеца.

Оградићу парче неба,
засејати њиве и гајити баште
уместо необуздане маште.

Измисли ме другачију и нову.
Само се усуди,
љубав ће да ти суди!

НЕ МОГУ ТИ РЕЋИ

Не могу ти рећи.

Ни кишним оком,
ни олујним уздахом,
ни сунчаним челом,
ни ињем у коси.

Године старије од векова
нису довољне.

Ни сва јесења умирања,
ни сва пролећна рађања.

Не могу ти рећи...

ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ

Можда ће нека жена
испунити празне ти зене
и раширити руке склопљене
на снове посустале.

У нека боља времена
кад се твоја душа уморна
из беспућа уздигне снена
крилима њеног топлог срца.

Просуће по теби ватре
звезда набубрелих, зрелих
и водоског суза јој врелих
из погледа пожудних.

Можда ће две самоће
здружене у немоћи и боли
створити свет чудесне лепоте
за све несрећне, несхваћене
оне које судбина не воли.

ТИ СИ МИ ДУШУ УДОМИО

Ти си ми душу удомио.
Њене влажне и мрачне улице
обасјао сунчевим зрацима,
и забаченим ћорсокацима
отворио звездане путеве.

Клонуле главе сунцокрета
у долу заборављених снова,
подигао до неба високо,
и усадио у моје песме
неуништиво корење, дубоко.

У мрачној, бесаној ми ноћи
видео си први светли поглед
заруменеле цвркутаве зоре
а мојој успаваној јави отворио
пробуђене све цветне прозоре.

УЗМИ МЕ

Узми ме до последњег бола,
испиј и последњу кап мог тела,
копај по мојој души
до најмрачнијих дубина
где се крију непознате звери
и узлети до златних висина
где певају Анђели.

ЉУБАВНА

Када волим те
волим и све цветове
које си собом заливао,
и које не бих видела
да их ниси дотакао.
Волим сва сунца
која су обасјавала
облачне ти очи,
кишу што ти је тло појила.
Без њих не би био
такав – ти мој вољени.
Када волим те
волим кораке свих
што ти кроз живот пролазише,
њихове трагове утиснуте
у твоје дане и године,
сећања на доживљаје, људе
радосна, сетна, болна,
и њихов печат на твојим грудима
волим све што у твом срцу живи,
љубави бивше, садашње и будуће.
Зар се може друкчије волети?

ПОВРАТАК

У очима му сјајним
сунце мог дана.

Руке су немирне
загрљај сна и јаве.

На грудима му леже
све моје тежње.

Како да се не вратим?!

У гласу му звони
звоно мог буђења.

У мирису његовог тела
мириси мојих цветова.

Када ме дотакне
расту у мени крила.

И птица бела узлети
до недостижних висина.

Како да се не вратим?!

БИРАМ БЕЛО

Укорењени смо.
Претешке су наше гране
за лет у будуће дане.
Заузети наши облаци,
не примају нас судбоносци.
Кад тамна зора осване,
однеће снове недосањане.

Остаће само бела птица,
златокљуна, нема певачица –
која не тражи ни гнездо
у сенци твог лица.
Пусти је да те воли, звездо
мојих тамних ноћи,
безусловно и чедно
у белим дубинама немоћи.

ИЗГУБЉЕНА

Стајала је на перону,
изгубљена,сама
и чекала себе
да се врати издалека.
Кроз сећања протиче напуштена река
испод порушених мостова.

У коси тама нарушених ноћи,
у очима неутешна туга
све дубље тоне.
У глави јој звоне
речи тешке,камене,
у правом часу неизговорене.
У гомили безличних пролазника
сене прошлости промичу
и болно је дотичу.
Ветар се њеним уздасима руга
и над њом обезбојена дуга.

Али своје срце поносно носи
и чистотом душе свету пркоси.
И у срцу младалачки немир
и снове бескрајне као свемир.
Чува их одлучно за плаве даљине
где је чека душа њене половине.