ОД ПОЧЕТКА ДО КРАЈА СВЕТА

Човек има жену.
С њом дане мрви у безвремену
сакупља снопље сунчаних зрака
кад их из сна прене зора
и месечеву светлост са прозора
усред најдубљег мрака;
у очи јој се загледа
кад хода с њом крај понора
и њиховом сјају сасвим се преда.

Човек има жену
да се ругају бесмисленом свету
што тражи благо у Тамном вилајету
док се радују птици у лету
тек исклијалом пролећном цвету
и слушају у свануће прве певце
у подне занесену гугутку
у предвечерје слуђене зрикавце
шћућурени у свом свитом кутку.

Човек има жену
да га спозна боље него себе
да га са немиром мири
покрије собом када зебе
видик му до бескраја шири;
да га враћа са сумњивог пута
кад у слепоћи залута
и буде му нада
кад га безнађе савлада.

Човек има жену
за склониште од ветра и кише
после дугих лутања уточиште
да му мирише на хлеб и колаче
теши га док безгласно плаче
да с њом дели зими топлине
и хлад сред летње врелине.

Човек има жену
за ослонац у смутном времену
за патњу и срећу његову и њену
за живот суров, бедан, а вредан
да се започне нови дан
кад јава смењује сан.

Човек има жену и жена човека
за песму најузвишенију
и ону обичну,свакодневну
од почетка до краја света.