Куда побећи од ове ноћиод несавршеног грешног себе
од живота што ти непрестано суди
душу крвавим ноктима гребе
од невидљивих замки судбине
од бола што стално из заседе вреба?
Постати несвесна проста амеба
камен хладан, равнодушан
безгласан, заувек утишан?
Куда побећи од овог дана:
у миловања ветрових грана
у птичји свет цвркутом занесен
у треперави одсјај зрака
у белину чистог облака
у исконска шапутања шума?
Постави путоказ крај мог друма
за пут што води у срећнији почетак
у бољи свет у сновима спознат
у скрити кутак душе још непознат
у блистави поглед љубављу изречен
у стих из душе још неизречен.
Да ли тај пут води до тебе?
Измисли га за мене, за нас
почни од мог зачетка
буди ми заштитник, сапутник
водиља од прапочетка.
Kao i uvek u tvojoj poeziji, i ova pesma je puna slika i metafora. Ponekad treba dobro u njih dusom zagrebati da bi se dozivela sustina stiha i poruke koju, ama bas svaki redak nosi. Da, treba nam svima pesma ali bas pesma kao sto su tvoje, tople i duse pune.
ОдговориИзбриши