Где је ветар из крила
плавих, занесених птица?
Где лет до највиших литица?
Пада ноћ на гране
сломљене, увеле –
некад лудо разигране.
Где су пролећа што буде
њихове пупољке ране?
Пада ноћ уплашена, преврела.
Врати ми дане младог вина,
лепљиве, слатке.
Да гледам са висина
пролазне патње земаљске.
Да се ругам животу, судбини
и смејем вечној тмини
док гледам себе у очију
љубави дубини.
Нема коментара:
Постави коментар
Коментаришите слободно, али културно!