ПРВА И ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Као бљесак муње
пробадаш до дна бездана –
зар постоји нешто даље?

И напред и назад само бол вреба;
остани где још нерођени свет
чека да се роди у светлости таме,
где је топло, чисто и бистро,
једино још извесно и сигурно.

Ту све почиње и престаје,
ветар заробљен у уздаху,
речи занемеле у пољупцу,
мирис чедности у пожуди,
прошлост, садашњост, будућност
у трену безвремености.

Пуцају све димензије
знане и незнане и нестају
без трага у зачетку,
звезде се рађају у погледу
током љубави наше.

Усрећи ме, докажи
да стварно постојим
у том непостојању.