И он је ту као утвара,
пропуштена судбина далека.
Стоји пред вратима чедног греха
између плача и смеха.
Замрси све конце у глави,
забибери крв у жилама,
отвара сећању златне крлетке,
ослобађа уснуле гугутке
да опевају недосањани сан.
Његов је пут добро знан:
води у један фебруарски дан
пахуљама паперјастим посипан.
Крај шумећих топола
наше набујале реке
две успомене се још грле
као сене далеке.
Нема коментара:
Постави коментар
Коментаришите слободно, али културно!