сахраних песму неиспевану.
Док снег злокобно веје
као да тугу по свету сеје,
питам се из које смо поникли приче
и куда поглед да усмеримо,
далеки мој сапaтниче?
Под којом звездом смо рођени,
оном која тугу или радост носи?
Чијим грехом кроз живот вођени,
предодређени да волимо
у свету без љубави
док нам судбина пркоси?
Где је то место
где ћемо сачувати чисто лице
без патњи,бола и несанице?
Како да гајимо тај цвет невини
у лажи,блату и тмини?
Када је јалов сваки покушај доброте,
када се укаља сјај лепоте
у свету који убија птице у лету
и не чује њихов узвишени глас.
Одуваће ветар немилице
последњу вредну реч у тишину камена,
без трага и знамена.
А песник ће се препустити песми
најбројнијег племена
или повући у хладну осаму стена.
Нема коментара:
Постави коментар
Коментаришите слободно, али културно!