ЗИМСКИ САН

Уснули наш свет бајку сања
Старију од постања
У њој се љубе бреза и лане
Са вуком стари храст
И човек грли свако дрво, цвет сваки
Све што благошћу дише
Што чедношћу мирише.

А напољу јавом окован
Охоли, обезглављени свет
И у њему тужан човек, уклет
Не грли ни лане ни цвет.

Не будите тај сан
Док жудно чекам нови дан
Белином невином устрептан
У топлом наручју наше среће.