ПУТНИК

Са труњем у очима
Тешке кораке нижем
Род сам са децом и псима
Док звездано бреме дижем.

Стигох до краја света
А срце још не нађох
Да у њему удомим себе
У најдубље душе зађох
Али не нађох спокоја и мира
Већ страх што самотан зебе
У муљу мутнога вира.

И сиђох до самог дна
Јалову спазих чежњу
Слабашну веру и наду
Искрицу наивног сна.

Голи животи нам краду
Најузвишеније жеље и хтења
За нама остају трагови
Улудих бесмислених мрења.

Одустаћу од људи и од себе
Да одмор души пружим
С птицама, бубама, зверима
Од сад се само дружим.

СТРАНАЦ

1
Рођен сам и овде боравим
Као чудо природе и шала судбине
Од мене траже да заборавим
Исконске лепоте и врлине
Да се поклоним сенкама из тмине
У замену за удобну, безбрижну
Шупљоглавост, корисну пожељну.

2
Угасле звезде звездокрадица
И песме безвучне глувих птица
Сахранићу где су пала сунца
Где су посустала срца.

Са обманом што бледи
И лажним сјајем камена
Са сујетом што следи
Идоле без дрхтаја и пламена.

3
Са срцем нисам у завади
Ни с песмом што добро опева
Волим све што дрхти, стење и снева
Што сеје, греје и гради.

Са душом не тргујем
Блиски су ми свачији јади
Шљам са муком испљујем
Пелин сузом засладим.

Дража ми је коприва
Од сладуњавог крина
И дивља бодљикава купина
Од мирисног рузмарина.

ПРКОС

Гнездили смо се у сновима

Распевани тугама

Од празнине тиши

Надгласали смо птице стиховима.

Од лудила света

Чедношћу се бранили

Месечином рањавали

Изданке залазећег сунца

Што труле јалове

У блату свог врхунца.

И нисмо зажалили

Што смо за свет недозрели.

Док по свету сипа

Мемљива ноћ и магла

Јавора и брестова

Нама још мирише липа

И благотворна зова.

ДВОЈЕ

Скривени од општег лудила у сновима
Живимо нашу песму, ширимо њена крила
Пркосећи тамним ветровима
И не тражимо више лепоту од света
И опраштамо рекама што теку
Уморни од узалудног лета
Милујемо покошене влати трава
Док бесни безумна олуја
Изнад успаваних испраних глава.