ГЛАСОВИ СУДБИНЕ

Кад падам са висина
на оштре, хладне стене –
не мисли на мене

Кад немоћ ми наду пара
безизлаз путеве затвара
и бесна олуја се покрене

На ливаде цветне
падну сузе ледене –
не мисли на мене

Груди ми болне распоре
бездушне, гладне звери
кидајући латице невине

И главу ми тешку помуте
очајни гласови судбине –
ни тад не мисли на мене.

Веруј да увек берем
наше звезде расцвале
да летим и док падам

Да зидам и кад рушим
у болу који болујем
нас двоје певушим

Уздахни срцем дубоко
пољуби видике румене –
и тек тад мисли на мене