ИЗГУБЉЕНА

Стајала је на перону,
изгубљена,сама
и чекала себе
да се врати издалека.
Кроз сећања протиче напуштена река
испод порушених мостова.

У коси тама нарушених ноћи,
у очима неутешна туга
све дубље тоне.
У глави јој звоне
речи тешке,камене,
у правом часу неизговорене.
У гомили безличних пролазника
сене прошлости промичу
и болно је дотичу.
Ветар се њеним уздасима руга
и над њом обезбојена дуга.

Али своје срце поносно носи
и чистотом душе свету пркоси.
И у срцу младалачки немир
и снове бескрајне као свемир.
Чува их одлучно за плаве даљине
где је чека душа њене половине.