на латице белих рада,
у души тамјан мирише,
тело стидно чедношћу дише.
Умирене страсти клонуше
на постељу нежности,
поражене сумње потонуше
у дубине оданости.
Једино ти умеш да измириш
неспокој посвађаних дана,
док ноктима крвавог срца
зариваш до дна незараслих рана.
Бришеш додиром душе
страхове обезглављене,
туге испод коре ледене
и зидови отуђености се руше.
Голи јад преплашених птица
сагори у сјају твојих зеница,
са срца падне тежак камен кајања
и започне бајка старија од постојања.
Citam redovno Vasu poeziju i uzivam u njoj.
ОдговориИзбриши