пред снагом бесмртних речи.
С врха света доброта кличе,
иза ње лепота поносно ниче.
Над реком врлина лете беле птице,
у њој пали свет умива каљаво лице.
Безумне охоле стене
постиде белина глоговог цвета.
Крикну сав бол света,
узнесе се душа уклета.
Диже се полегло жито
очишћено од корова.
Заћута злослутна сова
на грани црног бора.
Пробуђени петли објавише
да долази нова светла зора.
А у сенци разграналог ловора
расцвета се скроман плави цвет.
И замириса срећом сав свет.
Оптимистичка песма, веома. Као и обично, метафоре су као бисер у шкољци, треба их пажљиво отварати, рашчлањивати....
ОдговориИзбриши