и кад се усне уморе
и трешње избледе
од јесење туге нејасне,
кад самоћа уплаши жеље
и од стрепње се руке заледе,
кад даљина сузи погледе –
и тад жудно љуби...
Кад немоћ сумњу посеје
док снег на снове веје
и помислиш да ко искрено љуби
осуђен је да губи –
тад најстрасније љуби...
Гледај цвет који расте
и мирише на пољупце
љубави вечно несагореле.
Нема коментара:
Постави коментар
Коментаришите слободно, али културно!