Срећно заведен мирисом зове
Збуњен тајанственом хуком сове
Уморни немир спокојно ћути.
Из мрака свитац лењо светлуца
Крај реке мирно сањари ива
Срећна што лети и што је жива
Вечерњу тишину птица кљуца.
У такво вече спознаш самотан
Живот је од туге много већи
Прост је очај човека срамотан
У трави ниче песма о срећи
Запеваће је и тврди камен
У оку цвећа буди се пламен.
Нема коментара:
Постави коментар
Коментаришите слободно, али културно!