Сказаљке нек убрзају ход,
нека се земља вртоглаво окрене,
нека се месечев светли корак
убрзано покрене.
Када даљине пружају поглед горак,
када туга на окна падне
чим јутро прогледа,
када сен бледа дотакне
осмех прстима од леда.
Пожури време тада:
када ме беснило света
уједе изненада,
а далеко је поглед
моје снаге и нада.
Не жури време,
успори свој неуморни ток:
када погледи жудно пију топлину,
док нам са усана капље радост
и заносно затрепери у грудима младост.
Не жури када се додирну руке,
у трену блискости нестану
бол, патње и муке.
Заустави свој ход тада,
нека постане заувек
једно највредније сада.
Нема коментара:
Постави коментар
Коментаришите слободно, али културно!