Врати ми сате белих љубичицаувелих у похоти хладних лица
и девојачке снове чедне
покопане испод коре ледне.
Врати ми прошле дане
на заблуде тешке проћердане
насушно ми требају сада
да бих ти залечила све ране.
Врати ми младе године
бојим се живот ће да мине
пре него ти снове пробудим
и удахнем им потребне топлине.
Недостаје ми сваки трен
који сам угушила страхом
који сам безумно превидела
од лажног поноса обневидела.
Недостаје ми јутро свако
које сам псовала сањива
бесмислом лудим тровала
огорчена, срца рањива.
Сад бих се с тобом у њима будила
захвална дану што се рађа у сунцу
благосиљала нежности и доброте
у твом племенитом, напаћеном срцу.
Нема коментара:
Постави коментар
Коментаришите слободно, али културно!