нек из њих замиришу пупољци
са гране нежности тек израсле
пљуштаће топли утешни пољупци.
Кад загрлим снове ти покошене
нек се млади месец пробуди
на твоје капке тугом орошене
нек најсјајнија звезда заруди.
Да те никад више зебње не буде
да те не походе из мрака сене
да ти прошлости грешке не суде.
Предај ми све што те плаши и љути
стисни своје боли присно уз мене
за нас су до птица отворени пути.
Сонет? Пријатно изненађење кад је о форми твог писања реч. Остало је исто, похвално. Пуно лепих слика у дивним метафорама.
ОдговориИзбришиХвала на читању и корисним коментарима.
Избриши