СРЕЋА

Буђењу се зора радује
у ветру несанице истине брује
између првог и последњег петла
стихом је у погледу палила
давно погашена му светла.

Срећа недостижна за људе
у пољупцима се смеши
недосањани снови се буде
у додиру два сродна бића
његова зрелост стаса у младића

А на његовом крилу
вољена жена постаје девојчица невина
блиставим погледом опијена
кад на топло му раме
главу спусти занесена.

Пропуштено – отето – изгубљено
од судбине – људи – живота
у недра јој с неба пада
и спознаје у том чудесном трену
да с њим биће вечито млада.