где олује прошлости не пролазе,
своје ране више не броји
и мирно гледа реке док одлазе.
Од судбине се више не брани
своју будућност по њој кроји,
своје идеале још у себи храни
док на ветрометини света стоји.
Живот јој често снове отима,
али она нове изнова гради,
одолева лошим ветровима
и дивним се заносима слади.
Неухватљиве птице више не јури,
на земљу је спустила облаке,
успорила је ход,нигде не жури,
лагано упија топле зраке.
Своје гнездо је одавно свила,
скривено од непожељних људи,
а сваког новог,младог априла
у њој се изнова пролеће буди.
Нема коментара:
Постави коментар
Коментаришите слободно, али културно!